Јавна реч

Бранислав Димитријевић или помоћник министра културе – ко је изазвао буку и бес у јавности? Питање можда личи на оно о кокошки и јајету, али само на први поглед. Да је Димитријевић на телевизији говорио без титуле помоћник министра културе свакако не би постао предмет вишедневног медијског сецирања. Основно питање је било да ли државни службеник може јавно да говори у своје име. Касније је уследила и полемика с његовим ставовима у којима је, по мишљењу критичара, тражио реформисање СПЦ, прећутно подржао минимизирање усташког геноцида у Јасеновцу и показао разумевање за отимање Косова и Метохије.

Анкета међу посланицима показала је да се неки не слажу с Димитријевићевим изјавама, други се слажу а трећи неће да коментаришу. Да Димитријевић није државни службеник и да се не прича да су га у прошлом сазиву владе лобирале невладине организације, можда цела ова прича и не би била занимљива. Неки су се обрушили и на министра културе Небојшу Брадића тражећи да смени Димитријевића, али и на Г17 плус чије кадар Брадић.

Влајко Сенић, члан Председништва Г17 плус, каже да је Димитријевић имао право да каже шта жели јер је у емисији наступио као грађанин. „Он није члан ниједне странке, а да министар сматра да је повредио кодекс понашања реаговао би. Важно је да ради добро свој посао, али мора и да зна да када изађе у јавност изјаве имају већу тежину. Ако он нешто каже јавно, то може некога и да нервира и да тај неко може да реагује. Ако је погрешио нешто стручно, то свакако није у реду, али има право да каже шта мисли о разним питањима. На пример, не би било у реду да министар спољних послова каже да је за независно Косово.”

Миодраг Радојевић, истраживач сарадник Института за политичке студије, каже да је у овом случају реч о етици јавног рада државних службеника. „На западу је разрађена регулатива и постоје етички кодекси. Државни службеник не може да говори у своје име, донекле је лимитиран. То је и код нас случај са службеницима у војсци, полицији и судству. Подразумева се да државни службеници говоре нешто што је општа политика владе. У супротном може се нанети одређена штета влади, у овом случају тим пре јер Димитријевић није обичан службеник.”

За амбасадоре постоји правило када и како могу да говоре у јавности. Да ли то правило постоји и за државне службенике? Миливоје Михајловић, директор Канцеларије за сарадњу с медијима у влади, каже да не постоји законска обавеза по којој државни службеници треба да заступају политику владе. „Ипак, министри, државни секретари и други владини функционери који гласају против одлуке владе, када се она усвоји, по договору јавно заступају ту одлуку. Они имају право ако су чланови странака да говоре у име своје партије али то треба да нагласе.”

Када нема стриктних правила да ли државни службеник треба да тражи дозволу од министра или другог надређеног да би говорио у јавности? Радојевић каже да би било боље да се ово питање уреди етичким кодексом.

Кодекс понашања државних службеника донет је прошле године, али у њему нису прецизиране овакве ситуације. Михајловић каже да не би било лоше да постоје правила игре. „Поједине владе, као британска на пример, имају кодекс понашања и обухваћени су и јавни наступи. Код нас у МУП-у имају то правило па и у судовима. Можда би министри и служба за односе с јавношћу могли да се договарају око наступа, али је боље имати кодекс. Код нас неки министри говоре и пре него што влада донесе одлуку.”

Да би кажњавање личних иступа државних службеника било угрожавање слободе говора и мишљења потврђује Михајловић и каже да би то поготово било ако се изјава држаног службеника не тиче министарства у коме ради. За Радојевића је то прилично танка линија. „Изјаве државног службеника могу изазвати политичку штету. На западу није тако редак случај да политички функционери одговарају због својих изјава које су неспојиве с функцијом коју обављају. Функционер не може кривично да одговара, али кроз притисак јавности може да буде оптужен.”

Државни службеник који има супротне ставове од званичне политике ипак не може да спроводи владину политику. Михајловић каже да би то било огрешење и да би се законом о државној управи могле прецизирати овакве ситуације. За сада постоји Кодекс понашања државних службеника који је донео Виши службенички савет. Радојевић каже да државни службеници нису посланици, значи не могу на исти начин износити своје мишљење. „Иако се 2001. године кренуло с доношењем закона о државној управи то иде споро. Али државни службеници не би требало да буду чланови странака.”