Ништа није за бацање

Породица Раденковић живи у омањој кући, приљубљеној уз брдо, уз саму ивицу пута. Са њихове терасе, центар Сокобање види се као на длану, и панорама је изузетно инспиративна за оне који имају осећај за лепо и неку уметничку црту. Очигледно да таква „жица” краси и Славицу – мирну, тиху и изразито повучену жену, која је само на први поглед као многе друге. Од осталих је издваја умеће да од оног што је иначе за бацање, направи нешто што је не само за коришћење, већ и за дивљење. На кухињском столу, поређани као у излогу, шепуре се изложени шешири за девојчице, уз њих ташнице у истој боји, па женске торбе са украсним дугметом – затварачем, улепшане златним ланчићима, машницама... Ту су и несесери за шминку, футроле за наочари, подметачи за чаше, посуде за оловке... Изгледају као да су кукичане од свиле, а у ствари су од најлон кеса, свих нијанси. Боје са укусом усклађене, рафинирано сложене, читава палета – од беле, преко свих основних и изведених јарких и пастелних тонова, до црне.

На десену који у машти креира па потом реализује, Славици би могли да честитају и прави дизајнери. Са њима се у животу није ни срела, а камоли за дизајнера школовала. Завршила је трговачку школу и 21 годину радила као продавачица у Робној кући „Сокобања”.

Кад је робна кућа затворила врата, имала је времена на претек. Заврши кућне послове па размишља – шта ће и како ће даље. Обрвала је, сећа се, нека туга, осећала се бескорисном, као да су јој руке везане. А онда јој је из Београда дошла у посету пријатељица Нада Бушић и донела на поклон, уз кафу и остале ситнице, и малу лепу шустиклу хеклану од материјала који није могла одмах да препозна. Пријатељица јој је рекла да је шустикла прављена од најлон кеса али је Славици, по природи стидљивој, било непријатно да је испитује како се то ради. Кад је пријатељица отишла, наставила је да одгонета „технику” таквог хеклераја. Била је решена да се у томе окуша и сама. Накупила је неколико разнобојних кеса у које се пакује хлеб, секла их на танке траке, упредала као свилу и хеклицом кукичала „ланчић” од којег је формирала оно што је замислила. Успела је, али је ишло некако споро а рад је био танушан, много провидан. Онда се досетила па повећала ширину трака, добила дебљу нит, набавила крупнију хеклицу и то је био пун погодак Временом се толико извештила да сада „избацује” шешире и ташне као фабрика. За два дана може да исхекла женску торбу а да уз то чува и ћеркиног сина, свог миљеника унука Нецу. Супруг Милован има разумевања за њене креаторске „муке”, па је не оптерећује посебним захтевима кад види да се унела у посао и „разбија главу” како да оствари неку своју замисао.

(/slika2)Хоби јој је постао не само занимање већ и терапија – креирање и кукичање јој је помогло да своју енергију унесе у нешто што је смирује, у чему ужива, а што на њену радост постаје тражено. Шешириће за девојчице бањски гости разграбе као алву чим се појаве окачени на зиду њене куће или на некој манифестацији ручних радова. Приметила је да њене рукотворине најрадије пазаре Војвођани и Београђани, а однедавно, што је посебно радује, и мештани, који су некад у односу на оно што ради били праве неверне Томе.

Самопоуздање јој се вратило, а туга нестала, као руком однета. Сада ноћу не размишља о бригама, већ само о новим формама које још није савладала, о слагању боја које још није испробала. Материјал, односно кесе, више не скупља као некад, већ их купује на велико на пијаци и то у свим бојама које нађе. Циљ јој је да све што прави увек буде различито, другачије. Да измашта и додаје украсне „цаке” и детаље које дотад није користила. Уметник у њој тера је да се не понавља, већ да све што ради увек делује свеже и ново.

Њене рукотворине могу да се носе и по киши и по сунцу, могу да се перу и у машини за веш а трају „бар” 100 година, колико је потребно да се једна најлон кеса разложи у природи.

Каже нам да је сада тачно десет година, прави мали јубилеј откако је исхеклала свој први рад од овог материјала. Занимљиво је да све време није мењала ни цену својих рукотворина. Шеширићи и ранац за девојчице стају по сто динара а женска торба 250. Купцима то није много а њој је довољно да се поново осети корисном и задовољном што и њен динар доприноси кућном буџету.