Друг Шокловачки

Шокловачки. Ловачки шок. Уловљен. После више од седам година подигнута оптужница против Живка. За неку ситну штету. Баш штета, само штура агенцијска вест за некад свемоћног Живка. Да не поверује овдашњи човек чији оптимизам памћења досеже у оно време, пре 5. октобра. Тај нас је тада убеђивао и убедио, као председник Управног одбора НИС-а, у маниру Дејвида Коперфилда, да где женска штикла нагази меку банатску или хомољску земљу – шикне нафта. Домаћа. Санкције и ембарго ништа нам не могу и не значе нам ништа, јер је ми имамо. Милион тона, плус из нама пријатељске Анголе још толико – и доста. Нека цркну светски моћници. Његова партијска шефовица Мирјана Марковић једном обишла бушотине и умало се није упрљала нафтом. Домаћом, која прска кад штикла јаче згази код Елемира. Бензин се додуше тада продавао на тротоару, а не на пумпама, али то је само због тога да купцима буде ближе. Али, све се брзо и заборавља. "Шеик" Шокловачки је пре десет година тако луксузно опремио управну зграду Нафтне индустрије Србије да су је Новосађани назвали "Карингтонка". Јер, на први поглед она усред града делује као здање из бајке. Много стакла, додуше непровидног, мермера, каскада... Кабинет Шокловачког је био такав да ко га види први пут падне, рецимо, у несвест. У триста педесет квадратних метара било је места и за спаваћу собу, трпезарију с делом за бар и одмор, намештај од махагонија. Вредност зграде и намештаја – 50 милиона долара. А НИС је тада дуговао страним партнерима 750 милиона истих зелених новчаница... Српски "шеици" се разбацивали. Поклањани су скупоцене сатове, пепељаре, женске кожне ташне... Баш тако, не лажу фактуре. По тадашњем курсу, све по комаду од триста до пет хиљада марака. Једну такву ташну је носила и Мирјана Марковић на предизборним скуповима у лето 2000. Шокловачки је волео да путује. За службена путовања у иностранству (Италија, Француска...) Живко је 1998. године на благајни подигао 75.000 долара, а истовремено му је био забрањен улазак у земље Европске уније. Рачун за мобилни телефон му месечно није био испод 100.000 динара, а плате у НИС-у су тада биле у просеку – 3.500 динара. Саветник му је био Горан Хаџић, тада већ бивши председник несрећне Републике Српске Крајине, а разумео се у нафту толико што је имао део добити од шверца преко Дунава. Али је саветовао Живка. Горан је од НИС-а добио кредит за куповину куће у Новом Саду, од 400.000 марака. На 50 година, без камате. После 5. октобра, лично су Горан и Живко усијали машину за резање хартије у резанце. Уништавали су неколико дана документацију да не падне у туђе руке. Тада је ретко која фирма имала тако савремену машину. А НИС је поседовао. Док је у Анголи зарђала опрема и пропао обећани профит.

Седам година се у тужилаштву "кувала" тужба против Живка. За седам година бледи и љубав. Аргументи такође. У психологији постоји подела памћења на оптимистичко и песимистичко. Да памтимо само ружне ствари, поубијали бисмо се одавно, као врста. Зато главу горе. НИС, једна од највећих српских компанија, ускоро ће бити приватизована. Живко је, визионарски, први почео са њеном приватизацијом.