Drug Šoklovački

Šoklovački. Lovački šok. Ulovljen. Posle više od sedam godina podignuta optužnica protiv Živka. Za neku sitnu štetu. Baš šteta, samo štura agencijska vest za nekad svemoćnog Živka. Da ne poveruje ovdašnji čovek čiji optimizam pamćenja doseže u ono vreme, pre 5. oktobra. Taj nas je tada ubeđivao i ubedio, kao predsednik Upravnog odbora NIS-a, u maniru Dejvida Koperfilda, da gde ženska štikla nagazi meku banatsku ili homoljsku zemlju – šikne nafta. Domaća. Sankcije i embargo ništa nam ne mogu i ne znače nam ništa, jer je mi imamo. Milion tona, plus iz nama prijateljske Angole još toliko – i dosta. Neka crknu svetski moćnici. Njegova partijska šefovica Mirjana Marković jednom obišla bušotine i umalo se nije uprljala naftom. Domaćom, koja prska kad štikla jače zgazi kod Elemira. Benzin se doduše tada prodavao na trotoaru, a ne na pumpama, ali to je samo zbog toga da kupcima bude bliže. Ali, sve se brzo i zaboravlja. "Šeik" Šoklovački je pre deset godina tako luksuzno opremio upravnu zgradu Naftne industrije Srbije da su je Novosađani nazvali "Karingtonka". Jer, na prvi pogled ona usred grada deluje kao zdanje iz bajke. Mnogo stakla, doduše neprovidnog, mermera, kaskada... Kabinet Šoklovačkog je bio takav da ko ga vidi prvi put padne, recimo, u nesvest. U trista pedeset kvadratnih metara bilo je mesta i za spavaću sobu, trpezariju s delom za bar i odmor, nameštaj od mahagonija. Vrednost zgrade i nameštaja – 50 miliona dolara. A NIS je tada dugovao stranim partnerima 750 miliona istih zelenih novčanica... Srpski "šeici" se razbacivali. Poklanjani su skupocene satove, pepeljare, ženske kožne tašne... Baš tako, ne lažu fakture. Po tadašnjem kursu, sve po komadu od trista do pet hiljada maraka. Jednu takvu tašnu je nosila i Mirjana Marković na predizbornim skupovima u leto 2000. Šoklovački je voleo da putuje. Za službena putovanja u inostranstvu (Italija, Francuska...) Živko je 1998. godine na blagajni podigao 75.000 dolara, a istovremeno mu je bio zabranjen ulazak u zemlje Evropske unije. Račun za mobilni telefon mu mesečno nije bio ispod 100.000 dinara, a plate u NIS-u su tada bile u proseku – 3.500 dinara. Savetnik mu je bio Goran Hadžić, tada već bivši predsednik nesrećne Republike Srpske Krajine, a razumeo se u naftu toliko što je imao deo dobiti od šverca preko Dunava. Ali je savetovao Živka. Goran je od NIS-a dobio kredit za kupovinu kuće u Novom Sadu, od 400.000 maraka. Na 50 godina, bez kamate. Posle 5. oktobra, lično su Goran i Živko usijali mašinu za rezanje hartije u rezance. Uništavali su nekoliko dana dokumentaciju da ne padne u tuđe ruke. Tada je retko koja firma imala tako savremenu mašinu. A NIS je posedovao. Dok je u Angoli zarđala oprema i propao obećani profit.

Sedam godina se u tužilaštvu "kuvala" tužba protiv Živka. Za sedam godina bledi i ljubav. Argumenti takođe. U psihologiji postoji podela pamćenja na optimističko i pesimističko. Da pamtimo samo ružne stvari, poubijali bismo se odavno, kao vrsta. Zato glavu gore. NIS, jedna od najvećih srpskih kompanija, uskoro će biti privatizovana. Živko je, vizionarski, prvi počeo sa njenom privatizacijom.