У морнаричкој униформи на Титовој столици

Тиват – Најстарији учесник недавног окупљања југоносталгичара у Јајцу био је пензиoнисани морнарички официр, најдуговечнији пензионер у Црној Гори, Иван Вулановић. Осамдесетосмогодишња старина, виталан и ведар, каже да му дугачак пут до Јајца није тешко пао и да му је повратак у место заседања АВНОЈ-а продужио живот за најмање 20 година.  – Пресрећан сам што сам се вратио након 52 године. У Јајцу сам био 1945. као партизан, када се ослобађала Југославија. Дочек у Јајцу био је величанствен, то човек не може да заборави. Имао сам утисак као да смо опет у Југославији. Као да се није распала. Људи су трчали да се сликају са мном. Био сам "бијела врана" у морнаричкој униформи. Имао сам велику част да седим у столици у којој је Тито седео 29. новембра 1943. године. Мало је било мојих другова партизана. Дошао је Љубо Бабић, већник АВНОЈ-а. Говорио је о ратним данима, како се распадала Југославија, а после, кад смо изашли на улицу, зачуле су се песме, играло се козарачко коло. Нема редакције да ме није интервјуисала и узела податке о животу и раду, мом доласку и годинама – прича чика Иван.

Пензионисао се 1964. године и са 88 лета најстарији је и најведрији пензионер у Црној Гори.

– Већина мојих другова није доживела 80 година. Остао сам само ја од војних пензионера као припадник Ратне морнарице. Можда бих у рату погинуо да нисам био телеграфиста у Трећој ударној дивизији Саве Ковачевића. Наследио га је Саво Бурић, прослављени јунак. Био је добродушан, права војничка мајка. Увек је мени прво давао цигарете и храну па онда осталима, говорећи да су радиотелеграфисти на првом месту. У Трнову код Сарајева радио-везом смо спасли артиљеријски дивизион. Када смо ослобађали Сарајево, са Требевића смо се спустили у град и ту остали неколико дана. Онда смо продужили за Јајце, Карловац и ишли до Марибора – сећа се наш саговорник ратних дана.

Посао радиотелеграфисте приближио га је новинарству, па је као активни официр био дописник многих новинских и радио кућа из Боке.

 – Данас је лако бити новинар. Имате све техничке могућности да текст и фотографију одмах пошаљете редакцији. У Боки су у моје време радила три-четири новинара. Шпиро Рачета, Томо Гргуревић, Сагер и ја. Пратили смо сва овдашња дешавања. Чекали смо у телефонским кабинама поште сатима везу са стенографима да бисмо предали текст. Фотографије смо слали преко шофера "Тариних" аутобуса или авионом. Писао сам о ЈНА, а узгредно о општини Тиват. Сећам се кад сам снимао начелника Треће дивизије, генерала Јовићевића. Фотографисао сам га и написао о њему текст "Боље је бити писац, него генерал у књижевности". Тај чланак је изашао у "Борби". За "Побједу" сам писао репортажу "Требјеса је чувар Никшића". Сарађивао сам са Радио Титоградом у емисији о поморцима и о селу – прича чика Иван.

Тивћани, увек ведрог чика Ивана, са осмехом испод седих јуначких бркова, познају из спортских кладионица. Осим у спортском клађењу, срећу искушава и на лоту и у телевизијским наградним играма.

– Не улажем пуно новца, па колико добијем, добијем. Имао сам доста среће. Некад добијем по 200 а некада 50 евра. Највише ми иду ситни добици по 20 или 30 евра – објашњава наш саговорник.

Осим ведрог духа и сипања шећера у пиво, што је, како објашњава, добро за срце, нема других рецепата за дуговечност и здраву памет.

--------------------------------------------------------------------------

У пензији већ 44 године

"Напросто не могу да верујем да не носим штап, да сам и даље виталан. Обављам све послове без проблема. Треба човек увек да окрене бригу на весеље. Да се посвети одмору, забави, читању новина, праћењу спортских догађаја на радију или телевизији", поручује најстарији црногорски пензионер који ужива мировину пуне 44 године.