Престоница у разгледницама

Разгледнице, новине, разгледнице… одјекивало је, донедавно, из дућана где су знатижељни туристи куповали слике, црно-беле или у боји, града којем су дошли у посету. Данас је та врста бучне рекламе нестала, али су баш те разгледнице, сакупљене у двотомној књизи под насловом „Поздрав из Београда”, исписале прошлост Београда. За то су се побринули Снежана Вицић, архитекта и њен супруг Драган Вицић, лекар офталмолог у Војномедицинској академији. Сакупили су они у минуле четири деценије више хиљада београдских сличица од 1895 – појаве прве београдске разгледнице – до ратне 1941. године. Међу њеним корицама на 740 страница енциклопедијског формата, технички савршено урађених, сместили су 1.307 изабраних разгледница живота у српској престоници. То су употпунили одличним пратећим текстом на српском и енглеском језику. Реч је о изванредном сведочанству, написао је у рецензији професор доктор Марко Поповић, где можемо да сазнамо или да се подсетимо детаља из наше, не тако давне, прошлости. Сличног је размишљања и други рецензент Иво Етеровић.

Као у најлепше исписаној књизи ређају се једна за другом слике вароши у настајању, зачињене новим, лепим споменицима архитектуре. Пределе града под цвећем или кукурузиштем смењивале су школе, привредна здања, банке, летњиковци, стамбене палате разних стилова.

(/slika2)Како је град из правца Калемегданске тврђаве пружао пипке, рецимо, ка Славији, ширио се као паун даље уз царски цариградски друм према Шумадији, потом ка истоку или југозападу, свеједно, тако су попут печурака после кише ницале школе, трговине, занатске радњице, биоскопске дворане, богме и краљевске двери. Све то пратиле су престоне новине, разни издавачи па и штампари разгледница. Снимили су фотографи Савамалу, Топчидер и Кошутњак, Калемегдан и срушени Жрнов-град на врху Авале, Варошки и Дорћолски кварт, познате хотеле и кафане, позориште и музеје, обале Дунава и аласе, колпортере и пумпаџије на бензинским станицама, певачка и соколска друштва, дворце и краљевске церемоније, конак кнеза Милоша и коначић кнеза Михаила. Весела лица шетача тадашњом главном улицом краља Петра, њихове нове фризуре, модне детаље јевропске и старомодна одела, бунде и гуњеве.

Ту су и фотографије сломљеног, бомбардованог Београда. Злочинци нису бирали мете. Како тада, тако ни ономад. Порушени мостови, дворови, стамбена здања, болнице.

(/slika3)Посебна занимљивост су читко исписани текстови на тим поштанским картама. Изливи нежности вољеним особама, попут ове: мајко, волим те и љубим руке; информације о здрављу, утисци из метрополе српске читани су широм земаљске кугле. На српском, немачком, француском, руском, мађарском, па и енглеском језику. Поред сваке разгледнице Београда објављено је име издавача, а они су били у Београду, Бечу, Загребу, Будимпешти, Бремерхафену, Берлину, Минхену.

Аутори, супружници Вицић рећи ће да су срећни јер су свој вишедеценијски рад крунисали овим издањем. Додаће да су разгледнице скупљали и на Балкану и широм света. И плаћали, за поједине примерке, солидне своте. И штампање су, углавном, сами финансирали. Није им жао јер су, како кажу, подарили Београду делић споменичког наслеђа које је он заслужио. Када већ то нису урадиле руководеће структуре које су се смењивале деценијама у туристичким савезима, односно, организацијама Београда и Србије.

И још нешто на част поменутим фирмама. Ако ових година неко од стотина хиљада гостију Београда пожели да напише кратки топли поздрав ближњима широм света из лепог града на обалама Саве и Дунава, Београд му то неће омогућити, јер разгледница са његовим мотивима нема у продаји. На киосцима или у трафикама – свеједно. Слаба су им утеха речи продавачице која помаже туристи поруком: „Идите у Кнез-Михаилову улицу, они тамо продају свашта, па можда и разгледнице.”

Вицићи ће за овај период, ако га буду радили, остати ускраћени за своју љубав и хоби – разгледнице Београда.

А он се тако брзо и неповратно мења.