Prestonica u razglednicama

Razglednice, novine, razglednice… odjekivalo je, donedavno, iz dućana gde su znatiželjni turisti kupovali slike, crno-bele ili u boji, grada kojem su došli u posetu. Danas je ta vrsta bučne reklame nestala, ali su baš te razglednice, sakupljene u dvotomnoj knjizi pod naslovom „Pozdrav iz Beograda”, ispisale prošlost Beograda. Za to su se pobrinuli Snežana Vicić, arhitekta i njen suprug Dragan Vicić, lekar oftalmolog u Vojnomedicinskoj akademiji. Sakupili su oni u minule četiri decenije više hiljada beogradskih sličica od 1895 – pojave prve beogradske razglednice – do ratne 1941. godine. Među njenim koricama na 740 stranica enciklopedijskog formata, tehnički savršeno urađenih, smestili su 1.307 izabranih razglednica života u srpskoj prestonici. To su upotpunili odličnim pratećim tekstom na srpskom i engleskom jeziku. Reč je o izvanrednom svedočanstvu, napisao je u recenziji profesor doktor Marko Popović, gde možemo da saznamo ili da se podsetimo detalja iz naše, ne tako davne, prošlosti. Sličnog je razmišljanja i drugi recenzent Ivo Eterović.

Kao u najlepše ispisanoj knjizi ređaju se jedna za drugom slike varoši u nastajanju, začinjene novim, lepim spomenicima arhitekture. Predele grada pod cvećem ili kukuruzištem smenjivale su škole, privredna zdanja, banke, letnjikovci, stambene palate raznih stilova.

(/slika2)Kako je grad iz pravca Kalemegdanske tvrđave pružao pipke, recimo, ka Slaviji, širio se kao paun dalje uz carski carigradski drum prema Šumadiji, potom ka istoku ili jugozapadu, svejedno, tako su poput pečuraka posle kiše nicale škole, trgovine, zanatske radnjice, bioskopske dvorane, bogme i kraljevske dveri. Sve to pratile su prestone novine, razni izdavači pa i štampari razglednica. Snimili su fotografi Savamalu, Topčider i Košutnjak, Kalemegdan i srušeni Žrnov-grad na vrhu Avale, Varoški i Dorćolski kvart, poznate hotele i kafane, pozorište i muzeje, obale Dunava i alase, kolportere i pumpadžije na benzinskim stanicama, pevačka i sokolska društva, dvorce i kraljevske ceremonije, konak kneza Miloša i konačić kneza Mihaila. Vesela lica šetača tadašnjom glavnom ulicom kralja Petra, njihove nove frizure, modne detalje jevropske i staromodna odela, bunde i gunjeve.

Tu su i fotografije slomljenog, bombardovanog Beograda. Zločinci nisu birali mete. Kako tada, tako ni onomad. Porušeni mostovi, dvorovi, stambena zdanja, bolnice.

(/slika3)Posebna zanimljivost su čitko ispisani tekstovi na tim poštanskim kartama. Izlivi nežnosti voljenim osobama, poput ove: majko, volim te i ljubim ruke; informacije o zdravlju, utisci iz metropole srpske čitani su širom zemaljske kugle. Na srpskom, nemačkom, francuskom, ruskom, mađarskom, pa i engleskom jeziku. Pored svake razglednice Beograda objavljeno je ime izdavača, a oni su bili u Beogradu, Beču, Zagrebu, Budimpešti, Bremerhafenu, Berlinu, Minhenu.

Autori, supružnici Vicić reći će da su srećni jer su svoj višedecenijski rad krunisali ovim izdanjem. Dodaće da su razglednice skupljali i na Balkanu i širom sveta. I plaćali, za pojedine primerke, solidne svote. I štampanje su, uglavnom, sami finansirali. Nije im žao jer su, kako kažu, podarili Beogradu delić spomeničkog nasleđa koje je on zaslužio. Kada već to nisu uradile rukovodeće strukture koje su se smenjivale decenijama u turističkim savezima, odnosno, organizacijama Beograda i Srbije.

I još nešto na čast pomenutim firmama. Ako ovih godina neko od stotina hiljada gostiju Beograda poželi da napiše kratki topli pozdrav bližnjima širom sveta iz lepog grada na obalama Save i Dunava, Beograd mu to neće omogućiti, jer razglednica sa njegovim motivima nema u prodaji. Na kioscima ili u trafikama – svejedno. Slaba su im uteha reči prodavačice koja pomaže turisti porukom: „Idite u Knez-Mihailovu ulicu, oni tamo prodaju svašta, pa možda i razglednice.”

Vicići će za ovaj period, ako ga budu radili, ostati uskraćeni za svoju ljubav i hobi – razglednice Beograda.

A on se tako brzo i nepovratno menja.