Прљаве руке

Данас није лако бити дете. Нарочито у Србији. После објављених катастрофалних резултата које су постигли млади људи решавајући међународни "писа" тест никог не би требало да чуди ако се за једине кривце прогласе они и само они.

За сада нација се није претерано узбудила. Као ни стручна просветна јавност. Није лако преузети одговорност. Биће лакше уперити прст у децу. То што је неквалитетан просветни кадар (част изузецима) одраз тог незнања никога не занима. Ко је луд да призна да је наше сиромаштво свеобухватније него што се мисли. Ко ће да нас погледа у очи и то отворено каже. Наше некада блиставо школство почело је да се урушава још крајем осамдесетих година прошлог века. То документују истраживања Института за психологију Филозофског факултета у Београду која већ годинама упозоравају да је око 50 одсто деце на крају осмогодишњег школовања елементарно неписмено, да не владају основним и општим знањима која су предуслов за даља учења. Касније је још горе. Сва истраживања показују огроман пад успеха када се крене у средњу школу.

Имамо ли снаге да се суочимо са слабостима нашег образовног система, да погледамо истини у очи и коначно престанемо са самозаваравањем како смо као нација најталентованији и најпаметнији? Да ли је време да запитамо колика је одговорност просветног кадра због овакве ситуације? Навикли смо већ да их доживљавамо као невине жртве које сваки следећи режим неправедно потцењује. Подржавали смо њихове штрајкове и одобравали њихове покушаје да поврате достојанство професије. Али како то да баш никада нису штрајковали због неквалитетних, идеолошки обојених уџбеника? После свега, кључно питање - одакле им право да траже повећање плата када је њихов генерални учинак поражавајући?

Родитељи кажу да преокупирани борбом за опстанак не стижу да васпитавају своју децу. Не крију да то очекују од школе. Али и наставници су нечији родитељи. Такође, морају да их нахране и обуку. Забринути за своју децу не примећују туђу док штрајкују за веће плате. Што се васпитања тиче тај рад их не занима, јер се по њима оно носи из куће. Изостајање и бежање са часова постало је масовно. Нека истраживања кажу да га практикује чак 96,6 одсто ученика. Зашто нико неће да примети очигледну поруку која у преводу значи да у школи наилазе на нешто што не желе, што не одобравају, што не могу да прихвате. Када којим случајем одлазак у школу не би био обавезан, брзо би се запитали шта треба учинити и мењати да би ученике задржали на настави.

Ових дана школа поново доказује да је изгубила смисао. Данашњој деци, њиховим потребама и очекивањима она једноставно није дорасла. Као што за седам и кусур година наводно интензивних реформи није успела да се приближи европским стандардима.

Време је, дакле, за велико спремање. Ко се може задовољити фабриковањем незадовољних незналица? Не желимо ваљда да дочекамо да свршени ђаци са ритуалног спаљивања уџбеника пређу на - школе. Грешно је и помислити, али овакве какве су бољу судбину можда и не заслужују.