Више него клуб

„Више него клуб” јесте мото, као што фудбалски навијачи знају, клуба Барселоне, који је тренутно у полуфиналу Лиге шампиона и вероватно најбољи клуб на свету. Барселона, према том моту, изражава праву срж Каталоније. Али има још један клуб који изражава праву срж своје нације. Он је штавише, како се пише, један од четири стуба на којима се цела та нација држи. То је Црвена звезда. Истина, не налази се тренутно у полуфиналу Лиге шампиона. Има, како пишу медији, других, пречих проблема.

Скоро нико није приметио, опрхван тренутним недаћама овог клуба, да је Црвена звезда успела да заиста и постане баш оно чему је одувек тежила: да изражава саму смисао и срж српског друштва у последњих двадесетак и више година. Катастрофа коју је Србија доживела од отприлике средине осамдесетих година прошлог века до 2000, и која се у неким сегментима наставља и данас, не мора да се изучава потанко. Довољно је посматрати пад и суноврат Црвене звезде.

Као и Србија, и Црвена звезда је почивала на три елемента: лоповлуку, агитпропу и незрелости. Лоповлук владајућих гарнитура тог клуба, за које се више не зна колико их је било, нити ко их је доводио, бирао, избацивао и тумбао, био је могућ јер се ништа није јасно знало. Фудбалски клубови, будући да они одражавају саму бит нације, не могу бити објект пуке и вулгарне приватизације. Друштвеност, штавише „саборност” (на коју се у свом саопштењу позивају „делије”) мора да буде основни принцип. Јер тада, када је све друштвено (значи, „наше”), када се не зна ни колико гледалаца је платило улазнице, ни где су паре од реклама, ни колико је новца добијено за трансфер фудбалера, ни да ли су уговори потписани или не, најлепше се краде. И мора бити да се крало дуго и веома предано да би се дотерало довде – да нема новца ни за храну фудбалерима. Чак ни у робовласничком систему власник робова на галијама није очекивао да ће робови веслати без хране. Али управљачи Црвене звезде очекују да ће играчи играти, јер, наравно, „Звезда је више него клуб”. Такве ефемерне трице и кучине као новац, храна или стан не вреди ни помињати када се ради о части коју представља ношење „најсрпскијег” дреса.

Ту долазимо до другог принципа: агитпропа или другачије назване лажљивости. Да би се на миру крало није било само довољно имати потпуни власнички неред. Требало је такође бавити се пропагандом. Значи, што се више новца трпа у сопствене вреће мора се више трубити да се ту ради управо о патриотском делу; да је Звезда Србија, да тај ко не подржава управу мора да је неки изрод.

Наравно, различите управе Црвене звезде и сви они који су прошли кроз тај клуб нису први која су се досетили да се уз такав патриотизам праве најбољи послови. Како је Самуел Џонсон, велики енглески писац XVIII века, рекао: „Патриотизам је последње уточиште подлаца”. Код нас је изгледа било прво. Али од свега тога ништа не би било да не постоји трећи елемент: незрелост публике или у овом конкретном случају навијача. Пошто су потпуно „прогутали удицу” такозваног патриотизма, навијачки напади на управу (или управе), коју су клуб довеле до краха, делују бесмислено. У саопштењима која изгледају као да су написана у некој врсти Централног комитета „Опште Српске Ствари”, позивају се финансијери, али само они „којима је Звезда заиста у срцу” да клубу дају паре, али, наравно, да се у управљање клуба не мешају. Управљаће они, „делије”. Како је то Остап Бендер лепо рекао „идеја моја, бензин ваш”. Штавише, ако се не нађе неки такав љубазни инвеститор, позива се држава. Звезда је више него клуб, то је државна ствар и буџет треба мало да се испрси да би се таква важна ствар помогла. Истина, „делије” заборављају да су чиновнике те исте државе (полицајце) редовно премлаћивали, да су после много утакмица уништавали имовину баш тог љубљеног народа и државе, рушили киоске, чупали семафоре, ломили излоге, али било је то, вероватно, јер се земља сувише волела, па је сва та енергија љубави морала негде да искипи.

Неспособни да схвате праву суштину проблема, жртве пропаганде која им се сервира већ више од две деценије, ухваћени у процепу између стварности и онога што замишљају, „делије” пишу патетичне позиве. Крај Црвене звезде се све више назире. То је жалосна судбина клуба који је некада био на врху Европе. Али оваква судбина можда садржи и једну корисну лекцију за све нас: да нам покаже куда коначно мора да доведе комбинација онога што смо једни другима сервирали у последњих 25 година: лажљивост и друштвена атмосфера у којој влада лаж, а сваки покушај да се њој одупре и укаже на стварност бива одбачен од оних који од лажи профитирају, а којима на томе масе кличу.

Карнегијева задужбина за међународни мир, Вашингтон