"Зелена бунда" Таре

Ужице – Ретко се у свету може срести народ као што је наш са тако богатом "зеленом бундом". Југозападна Србија, пре свих Тара, на известан начин представља колевку српског шумарства и вредност коју треба чувати, констатује у својој књизи "Два века шума и шумарства Таре и југозападне Србије" Ужичанин Драган Герзић (77), угледни шумарски стручњак, човек који је читав свој радни век провео радећи на газдовању шумама тарско-златиборског подручја. У поменутом делу Герзић је сажео историјат и деценијско искуство у газдовању и искориштавању шума Таре и околине.

Панчићева оморика и шуме јеле, смрче, букве на планини Тари постале су симбол српског шумарства, њихова лепота предмет дивљења, а експерти ФАО дају им високе оцене и желе да се такви резултати постижу и на другим стаништима сличних врста дрвећа у Европи.

Заслуге за то припадају овдашњим врсним шумарским стручњацима, као и планском газдовању Таром и њеним шумама.

"Захваљујући узастопно примењеним контролним методама у газдовању шумама Таре (1961, 1971, 1981, 1991, 2001, до 2010. године) отворена је изванредна перспектива за максимално коришћење свих функција шума", наводи Драган Герзић, додајући да је у протеклих пола века на Тари шумарска струка максимално дошла до изражаја. Отуда и Национални парк на овој планини, отуда деценијска култура чувања природе у овом крају и сигурна будућност шума на Тари.

А колико план у газдовању и напори да шумска механизација допре у сва беспућа могу да помогну природи, сведоче и подаци изнети у Герзићевој књизи. Наиме, експерт ФАО др Ханс Лајбундгут посетио је Тару 1956. и 1976. године и утврдио да је опоравак њених шума изненађујући: оне имају висок прираст, са дрвним залихама већим него раније. Сада траје период "савременог проприродног газдовања, са тежњом ка вишенаменској шуми националних вредности", а уведен је систем планских, стручних мера у коришћењу и транспорту.

У књизи "Два века шума и шумарства Таре и југозападне Србије" наведени су и подаци о највећим и најстаријим стаблима на планини, горостасима званим "цареви Таре": помиње се смрча стара 360 година, пречника око метар и по, јела од 250 година са стаблом пречника такође метар и по, бели јасен, пречника метар... Ту су и занимљивости о биљним врстама, њих више од хиљаду, шумским железницама са дрвеним шинама за спуштање грађе, жичаним железницама, а посебно о километрима с муком пробијених шумских путева, јер "шума без пута и секире је као соко без крила – не може се подићи".

Драган Герзић поручује да државна политика бриге о шумама мора да буде промишљена и дугорочна: "Јасна визија обезбеђује трајност газдовања шумама. Највише битака за шуме изгубили смо непотребно и неразборито, а рат за шуме се не сме изгубити".