Птицама треба знати прићи

Како уловити неку животињу мање-више је познато и обичним смртницима, а нарочито ловцима, али како је фотографисати? Можда најбољи одговор може да да Предраг Костин, фоторепортер из Зрењанина. Овај тридесетдвогодишњак се већ четири године дружи са животињама у резерватима и природним стаништима, одакле доноси прелепе фотографије које многи часописи радо објављују. Учествовао је на многим међународним фото-конкурсима и освајао разна признања и награде. Ипак, 2008. годину памтиће као најуспeшнију, јер су његове фотографије победиле на два конкурса на тему природе: у нашем еминентном часопису за културу фотографије „РЕФОТО” и у часопису „Национална географија”.

– Свако ко се бави овим послом жели да се његова фотографија појави на страницама овог часописа, а још кад победи, е, то већ значи да стварно вреди, поносан је Предраг.

Непредвидива природа

Да би се добро урадио посао није довољно имати само фотографско умеће, већ треба знати и много о животињама које желите да сликате и њиховим навикама, а пре свега када им се може прићи близу.

(/slika2)– Свака има неки свој ритам, и ако успеш да га „ухватиш”, имаш велике шансе да направиш добру фотографију. Али ни тада ништа није сигурно, јер је природа апсолутно непредвидива. Баш зато је прави изазов за фотографисање и проучавање. Некада идеш пет дана заредом па ништа не видиш, а камоли фотографишеш, а опет некада ће се десити да видиш ствари које ниси могао ни претпоставити да ћеш видети, каже наш саговорник.

На фотографији која је победила на конкурсу „Националне географије” налазе се четири младе ласте са отвореним кљуновима, које стоје на грани и чекају да им родитељи донесу неку муву, пчелу или неког другог инсекта и да их нахране. То је иначе, једна од карактеристика свих птица, објашњава Предраг, наиме, кад млади постану довољно јаки да излете из гнезда, они се сместе на неко оближње дрво и ту вежбају крила, како би их ојачали пред сеобу, а родитељи их кљукају разноразним „посластицама”. На жалост, на тај начин пуно младих и страда, јер су изложени природним непријатељима који такве прилике веома вешто користе, прича овај познавалац природе.

Предраг у слободно време најчешће одлази до Царске баре, петнаестак километара од Зрењанина. Ту је и настала већина његових фотографија јер, како каже, кадгод тамо да одете, било да је јутро или подне, зима или лето, увек ће се десити нешто што завређује пажњу.

Царска бара, Засавица, Увац

(/slika3)Поред Царске баре повремено одлази и на Засавицу која је такође изазовно место за фотографисање, а високу дивљач слика у ограђеним ловиштима „Војводина шума”. С времена на време оде и у кањон реке Увац, где је захваљујући залагању београдског Фонда за заштиту птица грабљивица обновљена колонија белоглавог супа.

Коју птицу или животињу Предраг највише воли да фотографише?

Без размишљања одговара да му је најмилији орао белорепан.

– То је птица којој је јако тешко прићи. Импресивна и импозантна, а опет толико рањива. Човек је ову врсту довео до ивице опстанка на територији Србије , али се, захваљујући неколицини одважних људи, орао белорепан опет враћа, радосно каже овај мајстор фотографије и велики љубитељ природе.