У славу Крушевца

Једна од најлепших грађевина у Крушевцу, у којој је некада било смештено Среско начелство, а данас је Скупштина општине, препознатљива је и по оригиналној декорацији. Грађена је по пројекту Николе Несторовића од 1898. до 1904. године и задржала је своју аутентичност.

У централној дворани на међуспрату налази се, у савременој српској уметности јединствена, декоративна целина посвећена моравској Србији. Циклус мозаика под називом „У славу Крушевца”, рад академика Младена Србиновића, настајао је у три фазе, почев од 1971. године. На зидним мозаицима, откривеним у оквиру обележавања шест векова града, у средишњим пољима са јужне и северне стране, изведене су фигуре кнеза Лазара и деспота Стефана, док су на осталих десет композиција симболично представљени мотивиморавске Србије и Крушевца као њеног значајног средишта.

(/slika2)На подним мозаицима из 1986. године заступљени су мотиви универзалног идејног и естетског значења, као и декоративни елементи типични за моравску градитељску школу.

На 16 композиција у лунетама, откривених 1989. године на 600. годишњицу Косовске битке, представљени су историјски и епски ликови у попрсју, почев од родоначелника династије Немањића и оснивача српске средњовековне државе Стефана Немање, до последњег владара Србије пре пада под турску власт, деспота Ђурђа Бранковића, уз личности које су судбински политички утицале на прилике у српској држави тога доба – угарског краља Сигисмунда и султанa Мурата и Бајазита.

Мозаици су у другој половини прошлог века били врло популарна ликовна техника, као и у далекој историји – највећи број мозаика у Србији потиче из античког и ранохришћанског периода. Средњовековно сликарство у Србији је пре свега чувено по фрескама, јер је мозаик подразумевао богатог наручиоца, ктитора, односно цара. Ипак, појављују се на подовима цркава, а међу најлепшим и најпознатијим је онај из цркве Св. Архангела код Призрена, задужбине цара Душана, из 14. века. Треба поменути и мозаичку икону Богородице Одигитрије са краја 12. века, која се налази у манастиру Хиландар.

(/slika3)Велики споменик мозаичког сликарства у Србији између два светска рата је црква Св. Ђорђа на Опленцу код Тополе, задужбина краљевске породице Карађорђевић.

Након Другог светског рата мозаик је у тадашњој Југославији постао популарна техника новог, социјалистичког поретка, а посебно је био популаран  у главном граду, Београду, где је красио седишта највише државне власти. Дела из овог периода имају углавном само документарну вредност. Ипак, неколико уметника оставило је за собом значајна остварења, а међу њима и Младен Србиновић.

Интересантно је да у другој половини осамдесетих и током деведесетих година прошлог века на београдској Академији ликовних уметности настаје неочекивано интересовање студената за мозаик, па почиње и нови процват мозаичке технике.