Њујорк, у Каталонији

Енрик Казасес (Барселона, 1951) жива је каталонска легенда и један од најзначајнијих каталонских песника данашњице, а његови наступи скоро да су му дали ореол рок-звезде. Велики део нове генерације песника признаје Казасеса као свог учитеља који је веома утицао на њихово поетско изражавање.

Казасес је ових дана гост Београда и Новог Сада, на Филолошком факултету одржао је семинар о каталонској поезији, а данас у подне, у Српском ПЕН центру, биће представљена специјална свеска часописа „Трећи трг”, посвећена управо каталонској књижевности, коју су приредили Јелена Петановић и Пау Бори. Она се односи како на модерну тако и на класичну каталонску књижевност, поезију, прозу, драму, афоризме и разговоре с најеминентнијим писцима каталонског говорног подручја. Прати је ЦД са песмама изведеним уз музику. У уводу, који је написао Пау Бори, лектор каталонског језика на Филолошком факултету у Београду, изложена је кратка историја каталонске књижевности и језика.

У разговору за наш лист, Енрик Казасес као прве утицаје на своје стваралаштво наводи изврсне песме мајке и баке, које је слушао у детињству, а затим и поезију провансалских трубадура, средњовековну поезију, савремену поезију. То широко поље утицаја има и своје упечатљиве разлоге:

– Када сам имао двадесет година, читава књижевност морала је да буде писана на шпанском. Каталонски је био скоро забрањен тако да сам се окренуо француској литератури, Бодлеру, великим романописцима, надреалистима, дадаистима. Рок музика и Боб Дилан такође инспиришу моје стваралаштво – објашњава Казасес.

Као припадник каталонске поетске сцене, додаје да је тешко именовати њене опште одлике, али сматра да је чак и каталонско класично песништво могуће одредити као блиско реалном животу, осећањима и искуствима, тежњи да се опише и досегне рај на земљи.

– Знао сам младог каталонског песника који је одлично баратао језиком, али рекао сам му: Када ти се нешто заиста буде десило бићеш изврстан! – прича Казасес, подсећајући на младе каталонске песнике који су пуни енергије и осећајности. – Видим људе који имају мозак и срце, познају језик, свиђа ми се оно што раде и занимљиво ми је да пратим њихов развој, примећује.

О сопственом поетском стваралачком путу каже:

– Као млад песник мислио сам да могу да пишем само поезију, али пре неколико година написао сам драму и један монолог за женски лик. Ови комади изгледају као драме али је њихова суштина такође и поетска. Пишући, раније сам се често обраћао једном пријатељу који је, на жалост, умро. Данас мислим да поезија треба да досегне и људе који никада не читају или који и не знају како да читају, који чак не воле уметност или не воле ништа. Антонин Арто, француски песник, рекао је да пише за аналфабете.

Песник нам прича како живи у великом граду и мисли како се то може и осетити у његовој поезији. „Пишући, гледам напоље и радим за живот, не бринем за успех или самоспознају, мислим да неке ствари и треба да остану неосвешћене”, сматра.

„Америка је у селу преко пута, / у било којем малом каталонском селу”, каже Казасес у једној својој песми. Сада образлаже овај поетски став:

– Да ли сте били у Њујорку? Ја никада нисам био. Волим што сам први пут у Београду, живео сам у Берлину и Нотингему, али Њујорк је већ у мом родном граду, све је тамо скоро „по амерички”. Наравно, ако бих отишао у Америку видео бих пуно различитих ствари, људи су свуда људи; иначе, волим америчке писце, песнике и музику, али сама идеја Америке већ ме прати на сваком кораку – смеје се Казасес, па додаје:

– Мислим да су савремена друштва организована по потпуно погрешним принципима. Наравно да се критички односим према капитализму и такозваној демократији, али не желим ни да умрем или експлодирам од незадовољства. Мишљење јесте строго контролисано медијима и политиком, до те мере да је створена униформна свест. Али, није тешко разбити тај ланац јер свако има мозак, и има могућност да га користи.

Енрик Казасес за наш лист још каже:

– Нисам бунџија у души или по рођењу, прилично сам мирољубив и чак стидљив, обично не вичем и не правим скандале, али је систем тај који ми не одговара. Нисам ни оптимиста ни песимиста, само се трудим да упутим позитивну поруку свету, да видим шта бива. Ствари ће се и даље мењати, мораће да се промене.