Шкорпиони – дизајн злочина

 13. април 2006. Данашње рочиште опет је било затворено за јавност, па ипак ми Жене у црном успеле смо да добијемо дозволу као невладине посматрачице, судија нам је одобрила присуство.

Ово сам закључила из осталих сведочења:

– да су Шкорпиони били специјалне јединице које су подржавали и којима су руководили шеф полиције из Србије звани Френки, Јовица Станишић и многи други;

– да је њихов надимак био „парачистачи”, као у неком Тарантиновом филму;

– да су масовно убијали бошњачке затворенике јер су имали такво наређење;

– да су можда и могли да то одбију;

– да су били елитна група у наочитим униформама;

– да им је Младић послао део колача, у преводу, људске пакете којих је требало да се реше;

– да је документарни филм кружио међу Шкорпионима али да нису много обраћали пажњу на стрељање јер су им неке друге ствари биле занимљивије. (Да ми је знати које!) Оружје, возила..., објашњава један полицајац у суду, као да је чуо моје питање.

Чујем још једну „историјску” шкорпионску реченицу, готово увек се нека провуче: Нормалан човек не би извршио такво наређење, што не значи да смо ми тада били ненормални, али нормалан човек би га одбио, увек у историји постоје примери људи који су одбили и преживели.

Шта је нормалност, нормална особа не би ишла у рат, остала би код куће. Једном кад се тамо нађеш, престајеш да будеш нормалан.

Шкорпион покајник то признаје. Није важно зашто.

Ми Жене у црном само што му нисмо аплаудирале.

Мрзели су муслимане а они су мрзели Србе, не да их сада воле, зашто би?

Али, убијати их, зашто?

Можда су одобрили убијање тиме што нису учинили ништа да га зауставе, иако нису могли да га зауставе. Бити у првим редовима на ратишту, то је некако ОК, али ово је ипак нешто друго. Глупо је помињати имена на оваквом месту, али неки их помињу. Знало се одмах да ће бити погубљени чим је командант изговорио реч „лопата”, то је у другим јединицама пре Шкорпиона значило „погубљење”. Убијају их с леђа, док их други оверавају тако што им пуцају у потиљак. Тела спаљују.

Шкорпиони су такође спалили једну змију и појели је. Испред сваке од тих викендица злочина пржили би и славили. Сви се топе од нежности и поштовања док се обраћају младом инжењеру смрти без једне ноге. Дозвољавају му да их вређа у суочавању, да их деконструише и назива лажовима, издајицама, слугама Хашког трибунала, кукавицама..., чудна је солидарност ових мушких војника. То није хомосексуалност, већ перверзно-ексклузивна веза. То је нагон смрти изречен овим језиком убијања. Говори универзалним језиком насиља, мучења и злостављања.

Празан је и јак тај језик, као нека вера, секта, слепа вера..., има потребу за љубављу али циљ је смрт: пут до лопате је кратак и јасан, подсећа ме на моју родбину из горштачких планина, на те суровости и виталности, слугу и господара. Мука ми је од тога и јежим се. После оваквих сцена огладним и осећам се празно. Сваки пут кад се сесија оконча, потребна нам је храна и пиво, нама Женама у црном, потребан нам је позитивна приступ животу, круг жена, глас разума.

За време овог дугог мучног сведочења командант се окренуо ка нама иза стакла. Насмешио се полицајцу који је седео поред њега. Овај му је узвратио осмехом, а онда је дуго гледао у мене и намигнуо ми. Затим је то поновио неколико пута, вероватно се питао ко сам да ту седим, из досаде, из бахатости, из непоштовања. Моја другарица каже: Шта мислиш да одемо?

Не, кажем, ја ћу у њега да гледам, нек он спусти поглед..., ипак је он иза решетака. Опустио се и одговорио је судији не устајући, опоменула га је оштро да јој се обраћа по свим правилима на шта је он устао, али онако лењо..., баш је мали човек..., помислила сам..., командант кога су његови момци прогласили херојем сада се понаша као неко неваљало дете према женама у које буљи и судији која виче на њега, која ће га, надам се, закључати у ћелију и то до краја живота.