Повратак талибана

ПАКИСТАНСКА ВОЈСКА КРЕНУЛА ЈЕ У ОФАНЗИВУ против талибана на северу земље, тамо где вековима власт држе племенске вође, а не држава. Како се изборити са џихадистима које су и Пакистан и Сједињене Државе подржавали кад им је то било потребно, да би онда кренули у обрачун с њима 2001. године било је питање којим су се у Вашингтону позабавили председници САД, Пакистана и Авганистана. За авганистанског лидера Хамида Карзаија била је то јединствена прилика да види Барака Обаму (за њега и пакистанског председника Асифа Алија Зардарија Обамин кабинет одвојио је по двадесет минута председниковог времена).

Још пре него што је Џорџ Буш изашао из Беле куће, Карзаију су Обамини саветници рекли да убудуће не рачуна да ће са председником моћи да се чује кад пожели и да ће се често састајати с њим, што је био обичај док је Буш владао. Тројица председника сложила су се, саопштено је, да је борба против талибана заједнички посао Пакистана, Авганистана и Сједињених Америчких Држава. Међутим, стручњаци за ово подручје тврде да је снага талибана у северозападном делу Пакистана толика да се војска неће усудити да примени драстичне мере. И ово што се сада дешава (акција 15.000 војника против око четири хиљаде „антидржавних елемената”) довело је до масовног одласка цивила из области захваћених сукобом, додуше вероватно мањим од егзодуса који су изазвали амерички напади беспилотним летелицама у којима је од почетка године убијено на десетине цивила. Откад је Обама преузео власт, ти напади су појачани и у Пакистану и у Авганистану.

Сада стручњаци у Вашингтону упозоравају да ће милитанти преузети власт у Исламабаду, мада други аналитичари тврде да су такве оцене претеране. Брус Ридел из Института Брукингс каже да „џихадисти јачају не само у племенским областима, већ и у Пенџабу и великим градовима, као што је Карачи”.

„То је претња опстанку пакистанске државе... Не треба искључити могућност да Пакистан у будућности постане џихадистичка држава”, каже Ридел. И то џихадистичка држава са нуклеарним оружјем и непријатељском нуклеарном силом у комшилуку у виду Индије. „Пакистанци и даље верују да су Сједињене Државе непоуздан савезник. Кад погледају последњих шездесет година америчко-пакистанских односа, има много разлога да тако нешто закључе”, закључује Ридел и као и неки други експерти тражи од Обамине администрације да новчано помогне влади у Исламабаду.

Претпоставља се да Пакистан, једина муслиманска држава која има војну нуклеарну технологију, у свом арсеналу чува око сто атомских бомби.  

У ЈАНУАРУ ОВЕ ГОДИНЕ пакистанска влада постигла је договор с талибанима који су практично преузели власт у долини Сват (због лепоте природе некада знаној као „пакистанска Швајцарска”) да се у тој области укине држава и да може да влада шеријатско право. Наводно је део договора била и обавеза талибана да се разоружају и да не предузимају нове насилне акције. Врло брзо су талибани ипак наставили да напредују и преузели су област Бунер, сто километара ваздушном линијом од Исламабада, и тада су у Вашингтону зазвонила звона за узбуну. Пакистанска војска је, пошто је кренула у акцију, саопштила да екстремисти користе „иновативна” експлозивна средства – ексере у претис-лонцима – и да насилно регрутују младиће и децу у Свату. „Покуцају на врата и породица просто нема избора”, изјавио је један војни званичник.

За то време, неки угледни Пакистанци верују да је цела прича о расту утицаја талибана (за који кажу да уопште није драматичан) завера којом Вашингтон жели да дестабилизује Пакистан и да му одузме нуклеарно оружје. Други опет верују да је цела војна акција представа чији је циљ да војни врх од Американаца искамчи новац. Уосталом, исламски екстремисти (није то само пакистански став) амерички су производ, настали тако што их је Вашингтон финансирао да се током осамдесетих боре против Совјета у Авганистану.

ЕВРОПСКА УНИЈА ЈЕ РЕШИЛА ДА СЕ ОСЛОБОДИ РУСКОГ ГАСА, бар онолико колико може. Иако је нови амерички специјални изасланик за енергетику Ричард Морнингстар на енергетском самиту у Софији рекао да ЕУ не треба да гледа на „Набуко” као на решење за све проблеме, ове недеље постигнут је договор о развијању „јужног коридора” за добављање гаса мимо Русије. Са Европском унијом о томе су се договорили Азербејџан, Грузија, Турска и Египат, а споразум о изградњи гасовода „Набуко” биће потписан у јуну у Турској, која се годинама одупирала томе, тражећи заузврат да Унија коначно озбиљно почне да размишља о њеном чланству. Председник Турске Абдулах Гул ове недеље је јасно рекао да је „Набуко” повезан са будућим местом његове земље у Европској унији. На другој страни, кључне земље из којих би америчко-европски гасовод требало да добија овај енергент одбиле су да потпишу споразум са ЕУ. Казахстан, Туркменистан и Узбекистан попустили су под руским притиском, тврде европске дипломате и упозоравају да ће ако ове централноазијске земље буду продавале своје залихе само Москви цена гаса драстично порасти.

Очекује се да ће постављање цеви за „Набуко” почети 2011. године. Иран као могући извор гаса нико још званично не помиње.