Povratak talibana

PAKISTANSKA VOJSKA KRENULA JE U OFANZIVU protiv talibana na severu zemlje, tamo gde vekovima vlast drže plemenske vođe, a ne država. Kako se izboriti sa džihadistima koje su i Pakistan i Sjedinjene Države podržavali kad im je to bilo potrebno, da bi onda krenuli u obračun s njima 2001. godine bilo je pitanje kojim su se u Vašingtonu pozabavili predsednici SAD, Pakistana i Avganistana. Za avganistanskog lidera Hamida Karzaija bila je to jedinstvena prilika da vidi Baraka Obamu (za njega i pakistanskog predsednika Asifa Alija Zardarija Obamin kabinet odvojio je po dvadeset minuta predsednikovog vremena).

Još pre nego što je Džordž Buš izašao iz Bele kuće, Karzaiju su Obamini savetnici rekli da ubuduće ne računa da će sa predsednikom moći da se čuje kad poželi i da će se često sastajati s njim, što je bio običaj dok je Buš vladao. Trojica predsednika složila su se, saopšteno je, da je borba protiv talibana zajednički posao Pakistana, Avganistana i Sjedinjenih Američkih Država. Međutim, stručnjaci za ovo područje tvrde da je snaga talibana u severozapadnom delu Pakistana tolika da se vojska neće usuditi da primeni drastične mere. I ovo što se sada dešava (akcija 15.000 vojnika protiv oko četiri hiljade „antidržavnih elemenata”) dovelo je do masovnog odlaska civila iz oblasti zahvaćenih sukobom, doduše verovatno manjim od egzodusa koji su izazvali američki napadi bespilotnim letelicama u kojima je od početka godine ubijeno na desetine civila. Otkad je Obama preuzeo vlast, ti napadi su pojačani i u Pakistanu i u Avganistanu.

Sada stručnjaci u Vašingtonu upozoravaju da će militanti preuzeti vlast u Islamabadu, mada drugi analitičari tvrde da su takve ocene preterane. Brus Ridel iz Instituta Brukings kaže da „džihadisti jačaju ne samo u plemenskim oblastima, već i u Pendžabu i velikim gradovima, kao što je Karači”.

„To je pretnja opstanku pakistanske države... Ne treba isključiti mogućnost da Pakistan u budućnosti postane džihadistička država”, kaže Ridel. I to džihadistička država sa nuklearnim oružjem i neprijateljskom nuklearnom silom u komšiluku u vidu Indije. „Pakistanci i dalje veruju da su Sjedinjene Države nepouzdan saveznik. Kad pogledaju poslednjih šezdeset godina američko-pakistanskih odnosa, ima mnogo razloga da tako nešto zaključe”, zaključuje Ridel i kao i neki drugi eksperti traži od Obamine administracije da novčano pomogne vladi u Islamabadu.

Pretpostavlja se da Pakistan, jedina muslimanska država koja ima vojnu nuklearnu tehnologiju, u svom arsenalu čuva oko sto atomskih bombi.  

U JANUARU OVE GODINE pakistanska vlada postigla je dogovor s talibanima koji su praktično preuzeli vlast u dolini Svat (zbog lepote prirode nekada znanoj kao „pakistanska Švajcarska”) da se u toj oblasti ukine država i da može da vlada šerijatsko pravo. Navodno je deo dogovora bila i obaveza talibana da se razoružaju i da ne preduzimaju nove nasilne akcije. Vrlo brzo su talibani ipak nastavili da napreduju i preuzeli su oblast Buner, sto kilometara vazdušnom linijom od Islamabada, i tada su u Vašingtonu zazvonila zvona za uzbunu. Pakistanska vojska je, pošto je krenula u akciju, saopštila da ekstremisti koriste „inovativna” eksplozivna sredstva – eksere u pretis-loncima – i da nasilno regrutuju mladiće i decu u Svatu. „Pokucaju na vrata i porodica prosto nema izbora”, izjavio je jedan vojni zvaničnik.

Za to vreme, neki ugledni Pakistanci veruju da je cela priča o rastu uticaja talibana (za koji kažu da uopšte nije dramatičan) zavera kojom Vašington želi da destabilizuje Pakistan i da mu oduzme nuklearno oružje. Drugi opet veruju da je cela vojna akcija predstava čiji je cilj da vojni vrh od Amerikanaca iskamči novac. Uostalom, islamski ekstremisti (nije to samo pakistanski stav) američki su proizvod, nastali tako što ih je Vašington finansirao da se tokom osamdesetih bore protiv Sovjeta u Avganistanu.

EVROPSKA UNIJA JE REŠILA DA SE OSLOBODI RUSKOG GASA, bar onoliko koliko može. Iako je novi američki specijalni izaslanik za energetiku Ričard Morningstar na energetskom samitu u Sofiji rekao da EU ne treba da gleda na „Nabuko” kao na rešenje za sve probleme, ove nedelje postignut je dogovor o razvijanju „južnog koridora” za dobavljanje gasa mimo Rusije. Sa Evropskom unijom o tome su se dogovorili Azerbejdžan, Gruzija, Turska i Egipat, a sporazum o izgradnji gasovoda „Nabuko” biće potpisan u junu u Turskoj, koja se godinama odupirala tome, tražeći zauzvrat da Unija konačno ozbiljno počne da razmišlja o njenom članstvu. Predsednik Turske Abdulah Gul ove nedelje je jasno rekao da je „Nabuko” povezan sa budućim mestom njegove zemlje u Evropskoj uniji. Na drugoj strani, ključne zemlje iz kojih bi američko-evropski gasovod trebalo da dobija ovaj energent odbile su da potpišu sporazum sa EU. Kazahstan, Turkmenistan i Uzbekistan popustili su pod ruskim pritiskom, tvrde evropske diplomate i upozoravaju da će ako ove centralnoazijske zemlje budu prodavale svoje zalihe samo Moskvi cena gasa drastično porasti.

Očekuje se da će postavljanje cevi za „Nabuko” početi 2011. godine. Iran kao mogući izvor gasa niko još zvanično ne pominje.