Поново мрак

„Бил Калахан, алијас Смог, дечак је са мишијом косом који, затворен у собу, чита књиге Филипа К. Дика и мастурбира”, писало је некад. Многе ствари су се промениле од тада. Псеудоним Смог је одбачен, сада наступа под властитим именом. Чита, како каже, „атеистичке писце” Марка Твена, Лавкрафта, Ијана Макјуана и друге. Не знамо како стоје ствари са самозадовољавањем? Али после везе са новом фолк хероином Џоаном Њусом вероватно је потреба за том активношћу ишчилела. Или је можда појачана? Ко зна?

Било како било, Калахан има нови албум „Sometimes I Wish We Were An Eagle”. Критичари су мање-више једногласни да се ради о ремек-делу. Стихови из уводне нумере „Jim Cain”: „I used to be darker, then I get lighter, then I get dark again” показују редослед ствари у његовом поетском свету. Мрак, тј. тама, поново је у центру.

Калахан овог пута, за разлику од Смог периода, има активнији однос према чињеници да нема светла на крају тунела. Атеизам, профињена мизантропија и увереност да иза голих чињеница свакодневног живота нема ничега, омогућавају му да се оријентише у мраку. Тако баждарена бусола води Била Калахана и његове ’слушаче’ у необичне пределе.

(/slika2)Албум „Sometimes I Wish...” снимљен је у Остину. Главни Калаханов сарадник био је остински музичар Брајен Бити. Његови гудачки и дувачки аранжмани дали су овој, иначе минималистичкој музици, наднаравну димензију која наглашава њену рефлексивну природу. Сарадња са Битијем занимљива је и због тога што Била Калахана доводи у везу са Данијелом Џонстоном, психотичним рок генијем. Брајен Бити је, наиме, Џонстонов заштитник и продуцент новијих издања. Повезао је двојицу најнеобичнијих рок аутора. Један је душевни болесник, а други мизантроп и безбожник. Шешир доле за тај подухват.

Одговоре на велика питања у вези с љубављу и богом Калахан тражи иза лица, у свом унутрашњем свету. Неке налази у сну, као што је случај са нумером „Eid Ma Clack Shaw” чији текст делом представља буновни, неразговетни запис нечег што се јавило у сну. Калаханов мирни баритон, у контексту необичног музичког окружења које чине фолк мелодије и „krautrock” ритмови, у напевима „My Friend” и „All Thoughts Are Prey To Some Beast”, има хипнотичко дејство. Омогућава онима који га слушају да се и сами отисну на интроспективну екскурзију.

Завршни десетоминутни ораторијум „Faith/Void” у коме се констатује да је дошло време да се одбаци бог („It’s time to put God away”), у својој смирености и музичкој углађености, најопаснији је рокенрол који се чуо последњих година. Усамљени људи у празним собама, који су главни протагонисти Калаханових напева, заправо су једини револуционари савременог света. Преврати у њиховима главама доносе им слободу о којој други могу само да сањају.

Жикица Симић