Јањ, прва српска кнежевина

Шипово – „У Призрену, где сам завршио богословију, мало их је било који су чули за Шипово. Али када бих им рекао да сам родом са Јања, знали су сви где је то. Јер, овај крај је дао двојицу владика те још четрдесетак монаха и свештенослужитеља. Због свега тога и патријарх Павле је у наш крај долазио чак пет пута”, истиче свештеник Радослав Станковић.

Хроничари су записали да је „Јањска област имала свој културно-политички живот са извесним средњовековним аутономним правима још пре пада Босне”. Тврде то и историчари новијег датума прецизирајући да је „Јањ у то вријеме имао статус војводства или мале кнежевине. У тој државици било је девет паланки – села, три цркве и око пет стотина домова и у њима око пет хиљада душа”.

– Сећам се да су нас сељане са јањске висоравни, у Шипову где нам је данас центар општине, звали „седмацима” ваљда због тога што смо били засебна, такозвана седма република – прича Тривун Ракита додајући да су „Стојан Вучковић и брат му Стеван овим крајем владали и послије пада Босне”.

На крају је, на пожутелим папирима црквених књига, остало уписано како је „Стојан напосљетку подлегао турској сили послије чега је са многим народом побјегао у Цетинску крајину. Четрдесет наредних година, у Јању Срба није било”.

Данас је, под планином Виторог, у Липовачи, Вагану, Подосоју, Водицама, Тодоровићима те у још десетак села ове питомине, петнаестак километара далеко од Шипова, исти број становника као и пре два века. А половином протеклог века било их петнаестак хиљада.

(/slika2)– У селима Јања данас нема младости. Ретка су и крштења у цркви и венчања. Многи одлазе да се више никада не врате. Ето, моја деца и потомци отишли су у Војводину, али родни крај нису заборавили. Пролетос их је дошло шесторо да се крсте у нашој цркви Светог великомученика Прокопија – прича Тривун Ракита.

Међу реткима који су се вратили у родни крај је Милан Џакић. После „арбајтовања” у Француској вратио се Јању.

– Замало па цео радни век провео сам у „Пежоу” и то у његово златно доба када је у фабрикама овог гиганта било више од четрдесет хиљада радника. Данас сам у Јању. Чувам стадо са око две стотине оваца. Чувам их по истим врлетима као и пре шездесетак година када сам босоног трчао за овцама – уздише Милан.

Комшија му Миленко Миловац из Липоваче, једног од најлепших јањских села. Могао је Миленко отићи, јер уметника-наивца попут њега, надалеко нема. Кажу „што чима види рукама створи”.

– Све стварам длетом, ножем, секиром, алатом којег сам правим, проналазим у шуми. Постао сам њен део... Пронађем дрво и обрадим га. Ето, то ти је. Посао цвета. Волео бих да неко настави оно чиме се ја бавим. Али, немаштина тера људе да иду са огњишта – упозорава Миленко.

Међу експонатима, који красе домове познатих личности је и „јањски столац” поклоњен патријарху Павлу.

У Јању је, уз безброј прича на готово сваком прагу, и она о псу Цуцију који већ пет година на пашњацима Јања сам чува педесетак крава.

– Ујутро бисмо краве извели из штала и „предали их у руке” Цуцију. Он их потом, одведе на испашу и, предвече, опет врати у село. Сви се бринемо о њему. А и како не бисмо када он сам одмени чобане из десетак домаћинстава. По цео дан би био уз Мркову, краву предводницу која носи звоно око врата... Никада ниједну није изгубио нити је дозволио дивљачи да нападне стадо – каже Милан Миловац Цуцијев газда.

Славиша Сабљић

-----------------------------------------------------------

Кинески зид

– Имамо ми на јањској висоравни наше ,,кинеске зидове”. Сељани су крчећи камењар правили такозване прогоне који подсећају на Кинески зид. Тим прогонима ишли су и стока и људи. Тај наш ,,кинески зид” дуг је бар петнаестак километара – појашњава Миленко Миловац.