Васино царство „чаробних кутија”

Делиблато –Аутентично сведочанство о развоју индустрије пријемне радио-технике код нас и у свету налази се у приватној збирци Васе Ивашкуа (64) у Делиблату. На тридесетак квадратних метара је 385 пријемника, детекторских и „лампаша“, као и педесетак транзисторизованих.И највећи европски музеји технике, могу му позавидети на појединим примерцима.

Ту се налази детектор из 1917. године, међу првим ове врсте у свету, који радио-таласе прима уз помоћ германијумског или силицијумског кристала и претвара их у звук. Показује нам и два модернија детектора, са диодним лампама, а потом прелази на радио-апарате чувених произвођача из Немачке, Аустрије, Холандије, Француске, САД, СССР-а, Шведске..., од којих неки више и не постоје: „лоренц“, „блаупункт“, „телефункен“, „саба“, „орион“, „минерва“, „волга“, „дукати“, РФТ, „ингелен“, „елин“, „хорнифон“, „саксенверк“... па наше: „тесла“, ЕИ Ниш, „космај“, „тесла“, мало познати РЕК (Радио индустрија Крагујевац), па РИЗ, „телекомуникације“ Љубљана... Колекција обухвата раздобље од 1920. до 1980, када су тржиште запљуснуле нове технологије, а оне Васу не интересују.

– Ово је „ингелен“ из 1937, који је аустријски произвођач израдио у свега 600 примерака. Врло је редак и скуп, а препознатљив је и по скали (дисплеју), на којој је карта света. Од бивших југословенских градова убележени су само Београд, Загреб и Љубљана. Кад скала стигне на жељену станицу, упали се лампица и осветли име града – показује нам Ивашку. На „модернијим“ апаратима, из шездесетих година прошлог века, уграђен је и индикатор „магично око“, чије осветљење показује кад је скала на станици.

Иначе, сви овде сакупљени уређаји су у исправном стању, укључујући и најстарије кристалне детекторе, претече савремених радио-апарата. Васи не пада му на памет да их укључи истовремено, јер би потрошња струје, каже, износила девет киловата. За ту снагу су неопходни каблови повећег пресека.

У протекле четири деценије наш домаћин је експонате, најчешће у деловима, набављао у Аустрији и на овдашњим бувљацима и таванима. Такође, поклањали су му их и пријатељи, али и незнанци који су чули за његов хоби. Захваљујући свом самоуком познавању радио-технике и огромним количинама резервних делова за „радио олдтајмере“, Васи се често за техничку помоћ обраћају власници времешних радио-апарата.

– Нема тог савременог тјунера који може чистотом звука да замени старински „лампаш“. Кад се из њега зачује музика или говор, то је прави празник за уши. У том звуку нема нимало шума. Зато сам се, у свом конструкторском раду, определио и за прављење појачала високог квалитета, у која уграђујем искључиво радио-цеви, познате као лампе – каже Васа Ивашку, коме су поједини европски колекционари за ретке експонате из његове збирке „чаробних кутија“ нудили права мала богатства. Није прихватао ниједну такву понуду, чак и када му је новац био преко потребан, јер, како каже, „љубав није на продају“.

Ивашку има и два грамофона, из 1890. године, са опругом, и десет година „млађи“, а оба са великом трубом за појачавање звука. Ове грамофоне прати и једна трговачка штампана понуда грамофона, из 1937. године, у којој је понуда правих ремек-дела столарског и филигранског умећа.

Васа Ивашку није само колекционар већ и радио-аматер и врстан самоуки конструктор пољопривредних машина. Његовим решењима су се дивили и инжењери из „Змаја“ и ИМТ-а.

Јовица Даниловић