Јуриш на „осми континент”

Група морнара, научника и заљубљеника у океане запловиће овог лета ка средишту Пацифика да би проучили на који начин се може савладати његово највеће ругло – тепих смећа велики као две Француске, који плови негде на средини између Јапана и Западне обале САД, близу Хаваја.

Прва истраживачка мисија у оквиру „Пројекта Каисеи” треба да утврди шта је све потребно за подухват какав се није спроводио у таквим условима: у северном тихоокеанском вртлогу, који због јаких морских струја поморци углавном избегавају.

Прва фаза обухватиће два „чешљања”, с циљем да се из океана извади 40 тона пластичног отпада и експериментално рециклира у дизел гориво.

Плутајући тепих смећа открио је амерички капетан Чарлс Мур, када је 1997. године залутао у севернопацифички вртлог, а онда дан за даном пловио кроз масу пластичних чепова, кеса и осталих комада плутајуће пластике, питајући се где је крај тој неочекиваној морској немани.

Слушајући причу о острву пластике, људи су најпре помислили да је реч о правом острву. У питању је, ипак, нешто што више личи на „чорбу” од ситних комада пластике, коју чине два дела, по један са обе стране Хавајског архипелага.

Океанограф Кертис Ебесмајер 15 година је пратио гомилање пластике у морима и каже да је овај вртлог као живо биће, налик на опасну звер која се креће и стално расте.

Под дејством сунца и таласа, пластика се распада на ситне комаде. Под површином воде светлуцави фрагменти нису видљиви из даљине ни бродовима нити сателитима, тако да се једино са палубе из непосредне близине може испитати овај пластични континент, који је по неким проценама велики као две Француске, а по другима чак као две територије САД.

На једном од каснијих путовања Мур је закључио је да тих комадића има шест пута више него бића која припадају зоопланктону. Штета коју могу да изазову је огромна. Није само у питању ризик да се рибе и птице угуше комадима пластике, већ је опасно то што делићи отпада као сунђери упијају тешке метале и отровне материје, а онда заврше у устима малих риба уместо хране. Токсини потом иду даље у ланцу исхране до већих риба, птица и морских сисара.

„Можете да купите воће и поврће са сертификатом да је органски гајено, али ниједна рибарница вам не може продати гарантовано органску рибу. То је наша заоставштина”, рекао је Мур.

Кад је реч о решавању проблема, он је скептик, јер би, како је рекао, свака земља банкротирала, а мреже за чишћење би уништиле морску фауну.

Екипа од 30 чланова, предвођена Дагом Вудрингом, покушаће да докаже да се нешто ипак може предузети. Уз помоћ беспилотне летелице и робота за испитивање површине океана, покушаће да установе колико је дебео тај тепих смећа.

Организатор је непрофитна организација Ошен војиџис институт, а пројекат је окупио океанографе и ентузијасте из Сан Франциска, Лондона и Хонгконга.

Према подацима Програма УН за животну средину који је подржао мисију, пластични отпад годишње узрокује смрт више од милион морских птица и преко сто хиљада морских сисара, у чијој утроби су налажени шприцеви, упаљачи, четкице за зубе... Процењује се да у сваком квадратном километру мора има 18.000 комада пластике, што укупно износи преко сто милиона тона, а највећа концентрација је управо у севернопацифичком вртлогу.

Само једна петина океанског отпада, у којем пластика учествује са 90 одсто, избачена је са бродова, а све остало је дошло с копна.

Одлични услови да се „помете” пластика постоје и у Јужном Пацифику, Индијском океану и северном и јужном Атлантику, али ниједан истраживачки брод није проучавао те области. Уколико се ова мисија буде показала као успешна, следеће године ће у чишћење океана кренути већа флота, пише „Тајмс”.

Крајње решење проблема је, ипак, на континенту. Потрошачко друштво мора да заузме другачији однос према пластици како не би ни стигла до океана, каже Вудринг.

Ј. Каваја