Факултети у болоњској магли

Зграда Хемијског факултeта је пукла, Филозофски тоне, на Музичкој академији вежбају у тоалетима, на неким факултетима нема крова, а држава издваја новац за декоративно осветљење Храма Светог Саве... Србија већ 20 година нема стратегију високог образовања, не знамо шта хоћемо, не знамо где ћемо. У Европи не постоји лошији систем акредитације од нашег – он не вреднује квалитет, већ бројке које могу да се уклопе у „ексел” табелу.

Овако др Љубиша Рајић, професор Филолошког факултета, сликовито описује тренутно стање високог образовања у Србији и додаје да кључно питање на нашим факултетима није реформа већ – када ће плата.

– Последњи пут сам од државе добио паре за куповину књига за моју катедру 1982. године – каже професор Рајић.

Др Небојша Савић, декан Факултета за економију, финансије и администрацију, сматра да је ипак добро што су почеле да функционишу неке институције које треба да уведу ред на тржиште знања, попут Комисије за акредитацију, али и он истиче да се неће далеко стићи са смањеним издвајањима за образовање.

Погледајте које су једине две ставке које у развијеним земљама Европе нису смањене упркос општој кризи – издвајања за инфраструктуру и образовање – указао је овај професор на недавно одржаној трибини о реформи високог образовања у организацији „Економист медија групе”.

О дубини кризе довољно говори и податак који је изнео ректор Универзитета уметности професор Чедомир Васић – уколико држава не да паре за акредитацију, овај универзитет неће моћи да упише нову генерацију студента.

Слично је мишљење и професорке Радмиле Маринковић Недучин, ректорке Новосадског универзитета, која каже да су универзитети током последњих неколико година ипак уложили огромну енергију у процес реформе, али да држава није уложила – паре.

– Мора да постоји јасна стратегија о томе шта се хоће са високим образовањем – каже декан Филозофског факултета у Београду професор др Александар Костић.

Он додаје да је основна грешка била што је потписана Болоњска декларација а да нисмо урадили студију изводљивости. Зато се сада стално налазимо у магли, импровизујемо у ходу и стално смо нечим затечени, истиче др Костић. Бојим се, каже, да ће овакав однос према високом образовању универзитете довести у дубоку кризу.

Некадашњи министар просвете др Гашо Кнежевић, главни „кривац” што је Србија приступила болоњском процесу, и данас сматра да „смо апсолутно урадили праву ствар јер је српско високо образовање требало реформисати”, али да је због „економских, социолошких, интелектуалних… разлога тешко применити болоњске стандарде на ово наше тле”.

– Ми пропадосмо у образовној трци ако не подигнемо квалитет. И даље имамо конкурентне факултете, али већина то није – каже Кнежевић.

Професор Рајић додаје и да је за много тога лошег крив систем „копипејст”, када нека решења само пренесемо из света, а то онда буде потпуно неприхватљиво за наше услове. На пример, један од критеријума за стицање звања ванредног професора за групацију друштвено-хуманистичких наука јесте „оригинално стручно остварење – пројекат, студија, патент, оригинални метод, нова сорта и сл.”. Коју то сорту ја да откријем у скандивистици, пита се професор Рајић. Или обрнута ситуација – у Европи данас постоји чак 50.000 различитих занимања, „а код нас постоји само 394 звања и ти по закону не можеш да будеш ништа друго”.

Сандра Гуцијан

------------------------------------------------

Просечна школарина 750 евра

Према најновијем истраживању Центра за образовне политике, на државним универзитетима у Србији је 93 одсто академаца, док седам процената има индекс неког приватног факултета. На факултетима и високим школама школује се укупно 238.710 студената. Њима предаје 12.884 наставника, што значи да на једног професора дође 29 студената. Просечна школарина у Србији је 750 евра, а просечна плата 385. Истовремено, академци у Албанији плаћају 200 евра годину дана студија (плата 161), у Хрватској од 750 до 1.200 (просечна плата 681 евро), а у Црној Гори 500 евра (плата 338). Ако се погледа наш регион, више школарине имају само три државе у Европи – Велика Британија, Холандија и Летонија, каже Вања Ивошевић.