Није готово

Као да нас је захватила мала еуфорија. Преурањена, може бити опасна и заснована на податку да је заустављен пад извоза. Да ли је тај податак довољан за тврдњу да је економска криза у Србији ушла у завршну фазу и да српска привреда у наредном периоду може да очекује наставак опоравка?

Разумљива је потреба домаћих званичника да „народу” пруже трунку оптимизма. Дубина кризе, рок трајања, њени ефекти, неизвесност коју доноси и реални егзистенцијални страхови... све су то лоше вести које оптерећују људе, а политичарима служе као аргумент да с времена на време грађанима понуде и неку добру вест.

Али с толико „добрим” вестима, као што је она да кризи већ видимо леђа, чини се да је рано наркотизовати јавно мњење у Србији. Док се цео свет од октобра прошле године дизао на ноге због финансијске пандемије, српски званичници уљуљкивали су себе и јавност у снове о отпорности наше економије на кризу и „колатералној користи” коју ће домаћа привреда имати од те глобалне пошасти. Испоставило се да нам се наше „лако ћемо” касније обило о главу. Толико да је министар економије у једном од посленовогодишњих интервјуа признао да је влада „можда” боловала од синдрома „успаване лепотице” и пропустила прилику да брже реагује.

Да ли сада због тог пропуста треба брзо реаговати и саопштити вест да криза одлази?

Има смисла на такав начин мотивисати људе да издрже и истрају, уз свест да и политичка елита чини оно што је у њеној моћи да грађанима олакша живот. Нема, међутим, смисла на такав начин билдовати јавно мњење и навести обичне људе да поверују у моћ поштапалице „лако ћемо”.

Из два разлога.

Први је што из пословних кругова стижу упозорења да главни удар рецесије тек стиже и да би септембар могао бити шпиц кризе у Србији. А и сви сигнали који стижу из света не дају превелике наде да је криза на издисају. Напротив. Ту, код нас, у комшилуку велики „Арцелор Митал” у румунском граду Галаци одлучио је да свих 11.700 радника периодично упућује на принудни одмор од по 10 дана. У Европи је с дужном пажњом примљено упозорење шефа Савеза немачких синдиката Михаела Зомера да су у тој земљи могући социјални немири уколико фирме због рецесије почну са масовним отпуштањем радника. А у Америци је Мартин Фелдштајн, професор Харварда и један од економских саветника председника Барака Обаме, изјавио да ће рецесија у САД потрајати и у добром делу идуће године.

Не треба посебно доказивати да за Србију нема изласка из кризе док велике привреде не оздраве.

Други разлог крије се у сфери етнопсихологије и менталитета. Кад у Србији кажемо „има проблема”, онда сви прионемо и радимо да га решимо. Кад кажемо „нема проблема”, онда нико ништа не ради и сви чекамо да се проблем реши сам од себе.

Зашто Немци стално имају проблем?