Животињско царство

Пратећи полемику која се минулих дана водила око усвајања и примене некаквих норматива Европске уније о заштити животиња, дошао сам до недвосмисленог закључка: захвалније је бити прасе тамо неголи човек овде! Због чега?! Сувисло питање. Животиње у Унији само још немају право гласа. Човек овде још само то има.

Апострофирах прасиће, јер према поменутим нормативима права тих папкара директно задиру у нашу вековну садистичку традицију содомског имена – свињокољ. Низак ударац, али коме да се жалимо?!

Да ме не схватите погрешно, немам ја ништа против животињских права, штавише. Само им завидим, па сам злурад. Човек сам само, нисам копитар.

Наиме, бистрим тако то званично штиво и кришом, да нико не види, затворим очи и сањам тај свињски сан, у пет јасних тачака:

1. Прасе мора да има адекватне услове за живот и адекватну, односно стручну здравствену негу, од тренутка рођења па надаље.

2. Мора да се прехрањује искључиво здравом и природном храном.

3. Не сме да буде изложено стресу, физичком болу и малтретирању.

4. Мора да буде одморно (како би му месо било меко и укусно)

5. Пре клања мора да буде омамљено струјом ниског интензитета.

Ех, да ми је барем две године да проживим као човек по овим свињским стандардима... Каква, море, струја ниског интензитета? Не бих се бунио да ме после тога прикаче директно на Ђердап ако треба.

Дође ми, маме ми, да се жалим неком од надлежних институција Европске уније. Званично се водим као човек, држава ме умногоме третира као стоку, а при том немам нека особита права ни у једној од поменутих група. Тражим да ми се дефинише статус и обезбеде све припадајуће привилегије – јал човека, јал животиње?!

Шалу на страну, поразно је колико овај и њему слични нормативи овде бивају поспрдно дочекани. Не зато што то заиста завређују, већ због тога што су нашој свести тако далеки и неприхватљиви.

Како очекивати од обезвређених, обесправљених, уморних, осиромашених и понижених људи да прихвате да животињама припада оно што је њих мимоишло, у широком луку?!

Како човек кога годинама, деценијама, нико испоштовао није да испоштује животињу?

Плитко је наше поимање још за то. Не зато што смо лоши, већ је тешко, поразно прихватити чињеницу да су права дивљачи, тамо негде, отишла много даље од права људи, овде.

Речју, како да прасету поправим лош дан, када се нико не труди да мени (нама) поправи све лоше године? Како ми неумирени њих да умиримо? Да то нису ствари, у нас, почеле обрнутим редоследом да се доводе у ред.

Све у свему, одсад бирајте речи кад некога псујете. Назовете ли га животињом обавезујете се и да му дате одређена права.

Назовите га човеком и...