По правду у Стразбур

„Одлуке и пресуде европског суда за људска права 2”, публикацију Министарства за људска и мањинска права у којој су објављене пресуде и карактеристичне одлуке које је суд у Стразбуру донео у односу на Републику Србију између марта 2008. и марта 2009, представили су јуче у Палати Србија министар за људска и мањинска права Светозар Чиплић и представник наше државе пред поменутим судом Славољуб Царић. Како је Царић истакао, Комитет министара Савета Европе својевремено је препоручио што ширу дистрибуцију случајева које је решавао суд у Стразбуру, па би књига требало да служи као оријентир и поучна превентива домаћим судовима, практичарима, али и грађанима.

Према Царићевим речима, највећи број пресуда Европског суда наведених у књизи односи се на повреду права на суђење у разумном року пред српским судовима. Царић је говорио и о Закону о уставном суду, који предвиђа могућност да грађани поднесу уставну жалбу и због суђења у разумном року. Уставни суд је у неколико случајева и усвојио такве жалбе, истичући повреду овог права. Међутим, механизам утврђен тим законом предвиђа да одштету по овој повреди грађанима досуђује Комисија за накнаду штете, али она до садa није донела ниједну одлуку.

– Због тога прети опасност да Европски суд ово правно средство прогласи неделотворним. Можда би ефикасније било дати могућност Уставном суду да – када констатује овакву повреду – истовремено досуди и накнаду. Такође, можда је требало размишљати и о могућности да највиши суд у земљи одреди неки рок у којем би се поступак пред домаћим судом завршио. Многе државе пошле су и тим путем – објаснио је др Славољуб Царић.

Србија је по броју представки које стразбуршки суд разматра (између две и три хиљаде) тренутно на 13. месту. Те се представке углавном односе на дужину судских и других поступака. Грађани их подносе масовно, јер у случају представки те врсте, пре обраћања суду у Стразбуру не морају да се исцрпу сва правна средства предвиђена домаћим правом. До садa је формирано око 120 предмета наших грађана против Србије, по којима суд у Стразбуру поступа у најразличитијим фазама.

Земље у окружењу се углавном као и ми жале због дужине суђења (највише Словенци), али и због повраћаја имовине, регулисања пензије, неизвршења правноснажних пресуда, нарочито у вези са старом девизном штедњом (о чему ниједан наш суд досад није пресуђивао). Турци се највише обраћају Стразбуру због тортуре. У целој Европи највише је повреда члана 5 Европске конвенције о људским правима и основним слободама – загарантованог права на слободу и безбедност.