Тоне сјеничког сира за депонију

Фијуље код Сјенице – Необичан рекорд, можда и за Гинисову књигу рекорда, стицајем разних околности, држе ових дана мештани села Фијуље код Сјенице. У млекарима двадесет домаћинстава, 18 бошњачких и два српска, ускладиштено је око 60 тона сјеничког сира, оног по квалитету надалеко познатог, белог, полумасног, од крављег и овчјег млека. Рачуница показује да свака кућа у просеку има по три тоне овог производа којег сада нико неће – ниоткуда купца. Стога очајни домаћини, како који дан пролази, дижу руке од потраге за муштеријама и све биркају место где ће сир одложити а да еколошки не загаде село и околину на пространој и чистој Пештерској висоравни.

– Ја за још двадесетак дана имам простора у млекару. У случају да за то време сир не продам одлучила сам да стари, сву количину од 25 каца, одвезем до јаме „Голубњаче”, која је ту надомак села. Та јама је дубока и из ње се неће ширити непријатан мирис. Мислим да ће тако поступити и моје комшије, јер шта друго можемо – стиже нови млади сир, а са старим немамо куда. Не можеш га продати ни по цени „дај колико даш” и зато морам да продајем краве. Зимус смо муж Негослав и ја продали шест и приморани смо да фарму даље смањујемо – каже Десимирка Вујовић, која од 15 крава дневно помузе око две стотине литара млека и у једном дану произведе око 30 килограма сира.

Старина, деведесеттрогодишњи Момир Вујовић нам објашњава да не памти теже године за сточарство на Пештери и откуп сточарских производа, рачунајући чак и време ратова. Његов унук Марко Вујовић, двадесетједногодишњи младић, школовао се за за руковаоца-механичара пољопривредне технике, јер је намеравао да остане на селу.

– Међутим, сада размишљам шта да радим упркос томе што у штали имамо 17 крава, десетак јунади, два бика... Имамо и двадесетак хектара пашњака. Џаба све то кад оно што произведеш не можеш продати, нити динар зарадити... Зато се често питам да ли шталу треба испразнити и кренути у трговину, шверц, у потрагу за неком бољом зарадом без велике муке – каже за „Политику” Марко Вујовић.

(/slika2)Све каца до каце и у млекару Нурча и Зумрете Угљанин. Има их 80, а то је четири тоне старог сира. Ту је већ и неколико каца младог, још, како се то каже, незрелог. Тако су пуним кацама крцати и млекари Нумана, Фехима и Ахмета Долићанина, Илма и Рагипа Пешковића, Ћемала и Исмета Угљанина... У селу је, заправо, укупно око 1.200 пуних каца сира.

– Ама, сиром бисмо цело село поплочали – каже, ипак уз шалу, Нурчо Угљанин. Он нам даље објашњава да има око 40 грла крупне стоке, а тренутно музе 15 крава и сваког дана има по 300 литара млека, односно усири 50 килограма сира.

– Шта то вреди кад за сир нема купца ни по два евра за килограм, а за млеко ни по 13 динара. Стварно не знам шта да чинимо. Ето, да сам продао лањски сир, мој приход би био више од двадесет хиљада евра. Овако, нигде динар да зарадиш, јер тешко се и стока продаје, а поред мене, овде у селу, још су два сина и кћерка... Ја и моје комшије смо звали, обилазили купце, нудили на вересију... Нико неће, кажу нема више тржишта, сир се месецима не испоручује Косову, Црној Гори, а за Београд иде мало... – објашњава нам Нурчо Угљанин.

Наши саговорници своју муку једино шалом „лече”, тако да, на крају разговора, један од њих шаљиво примећује да су се „ето, овде и мишеви сира заситили, и они би радо дочекали неког богатог купца, рецимо Мишковића...”