Катанац или сива зона

Таман када смо помислили да се у области пореске политике која се тиче културе у Србији више ништа лоше не може догодити, обавештени смо да право на културу у овој земљи заправо не постоји. Вишегодишње срозавање културних вредности и стваралаштва очигледно је – рупа без дна.

Сазнали смо да је Скупштина Србије 29. априла ове године усвојила Закон о изменама и допунама Закона о порезу на доходак грађана, а који је ступио на снагу 8. маја. Оно што је једна од катастрофалних последица овог закона јесте повећање пореза и доприноса на ауторске хонораре. Оно једнако, иако у цифрама различито, погађа све институције и појединце који помоћу ауторских хонорара остварују своје право на рад. Такозвани хонорарци који су у радном односу а који су до сада држави плаћали порезе и доприносе 33,7 одсто од сада ће на нето износе плаћати 50,6 одсто, док ће незапослени уместо 48,3 плаћати читавих 76,8 посто! Дакле, уместо смањења, повећање пореза!

Шта држава мисли да тиме добија? Велики прилив новца у буџет? Хипотетички, да. Али не узима у обзир да тај новац неће имати одакле да стигне. Зашто? Па, зато што институције у култури (и друштвене и приватне) неће ангажовати спољне сараднике јер неће имати новца да их са таквим оптерећењима плате. Или ће их ангажовати бесплатно. Заиста. А од чега ће ти људи живети? Или „бесплатно”. Ово друго означава – сиву зону у којој ће се у реалност вратити исплата у кешу који неће бити опорезован. Ко ће од тога имати користи? Буџет сигурно не. То значи да држава (несвесно?) утерује фирме и појединце у илегалу и криминогену пословну зону од које се ова земља углавном и тако тешко ослободила и још увек ослобађа, а још увек памтећи страшне деведесете године. Но, чак и када би се сав порески новац предвиђен овим законом уплатио у буџет до последње паре, његова сума била би по државу занемарљива. Не може се прихватити оваква реалност у којој рад у култури постаје казна, а оптимизам, труд и, зашто не – утопизам, бивају забрањени.

Просто је невероватно да се политичарима још увек морају држати основне лекције о духовности једне нације, значају културе и цивилизације. Или би требало да им се на ту тему заједно са подтемом Национална стратегија у култури организује курс уз огромне казне за неоправдане недоласке на часове. Бахатост са којом се влада односи према свим видовима стваралаштва је постала, да употребим политички израз, недопустива. Како је то постало нормално да влада не пита за савет или макар за мишљење људе из струке, појединце или струковне организације? И то пре но што донесе овакве одлуке! Какво је то понашање власти која своје стручне људе третира као ретардиране или као непостојеће.

Или, како то да не уважава мишљење Министарства културе које у овом случају, колико видимо, држи страну ствараоцима? Или и Министарство треба да радикализује своју борбу за права угрожених у овом случају?

Начелно се у овом случају говори о губицима сарадника, а тиме и о смањењу програма и угрожавања основне делатности институција које се финансирају из буџета ако се овај закон не промени. То је тачно. Али је такође тачно да поједине од ових институција имају и вишкове запослених који не раде свој посао, па морају да их замењују хонорарно ангажовани појединци. Или, издавачи на буџету које овај проблем и не мора много да тангира (нарочито они који штампају обрасце или уџбенике, а диче се правим издаваштвом). Но, то не умањује проблем.

Нико не помиње приватне фирме у култури које свој пословни кредо заснивају на малом броју запослених и највећем броју хонорарних сарадника. Зашто? Па зато што се, рецимо у такозваном чистом издаваштву, ова предузећа баве а priori ниско профитабилном делатношћу и ово им је чак основни начин да уштеде новац (не за себе лично већ за производњу, дакле за културу). Овим порезима они ће бити присиљени да се одрекну сарадника, а тиме и своје делатности. Следи им катанац. Да ли је држави таква бламажа потребна и да ли је вредна новца који влада очекује? Те куће често с поносом представљају своју земљу свуда по свету, а држава се њима поноси. Да ли влада зна висину, боље рећи низину, хонорара писаца, преводилаца, лектора, коректора, дизајнера, од којих многи својим личним делом и ликом осветљавају образ те исте државе диљем света? Када би знала, одмах би одустала од своје намере цеђења новца из културолошке дреновине.

Отворено позивам појединце и институције да заједнички дигну глас против овако непромишљене и кратковиде пореске политике у култури. Она је прерасла епитете намере, грешке или незнања: она је вређање интелектуалности једног народа и директно је угрожавање постојања националних интереса једне културе.

(Аутор је директор и главни уредник издавачке куће „Геопоетика”, књижевник, потпредседник Српског ПЕН центра, огранка Међународног ПЕН-а, члан надзорног одбора Народне библиотеке Србије)