Благо народног стваралаштва

Бела Паланка, као и читав крај у том делу Србије, некада је била позната по необично лепим и оригиналним ручним радовима. Женска чељад је од својих бака и мајки учила да тка, шије, хекла, плете, везе... Када би стасале, девојке су та вредна дела својих руку после венчања уносиле у кућу будућег мужа као мираз. Да су ти дарови до данас сачувани, свако би домаћинство постало етнозбирка, али је, нажалост, тек покоји комад отргнут од заборава. Љубинка Мајсторовић је једна од малобројних која је спасила своје породично наслеђе, старо можда и сто година.

У намери да оживи старе мотиве, преноси их на сувенире попут обележивача за књиге, минијатура, честитки, врећица за миришљаво биље, јастучића за ароматичне сапуне...

Љубинка је, каже, поред мајке, која је била изузетно надарена, врло рано сазнала чему служи игла.

– Почела сам да везем још као девојчица. Испоставило се да и сама имам смисла за то, и заволела сам вез за сва времена – каже са задовољством.

Вез свуда заступљен

Из свог родног места отишла је веома млада. Студирала је у Београду, у међувремену се удала, постала мајка и ту и остала да живи. Као свака породична жена, била је затрпана гомилом обавеза. Уз све то, имала је и одговоран посао у Поштанској штедионици. Али, Љубинка за себе каже да је жена са вишком енергије, па је постизала и да везе.

– Рано сам устајала, припремала ручак, одлазила на посао и стизала да прошетам и прочитам добру књигу. Наравно, ни мужа и дете нисам запостављала, али и они су мени узвраћали пажњом. Супруг је био „спољни момак”, а ћерка је инсистирала да барабар са мном учествује у подели кућних послова, чак је у паузи између испита и она везла – приповеда Љубинка.

(/slika2)Дуго је била заокупљена израдом одевних предмета. А све је, без обзира о каквом моделу и материјалу је реч, украшавала аутентичним мотивима народног веза.

– Петнаест година израђивала сам сукње, прслуке, мантиле, комплете... Имала сам машину на којој сам све те стварчице штрикала од вунених предива. То је био мој хоби. Прве моделе је облачила моја сестра, а онда моје колегинице које су биле изузетно лепе и знале су то да носе – истиче ова изузетно динамична жена.

Иза тога уследила је гардероба од памучног платна, актуелна 1978. године.

– Имала сам стварно беспрекорне радове, па су ме супруг и ћерка пријавили за „Идеалну жену ’78” у организацији часописа „Практична жена”. Финално такмичење одржано је у хотелу „Лав” у Сплиту. Ушла сам у финале, међу 360 жена, као најбоља из Србије. И данас чувам ту атрактивну хаљину богато украшену везом са којом сам победила, мада више не могу да је обучем – каже наша саговорница.

Жели да подучава друге

Говорили су јој да ће се та њена силна енергија временом смањити. Она, међутим, ни у 65. не може да се смири. Активнија је него икад! Ћерка је завршила правни факултет, постала судија, стекла своју породицу. Она и супруг су остали сами, па Љубинка сада има времена на претек. Њена је срећа што увек зна како паметно да га утроши.

– Недавно смо се моја другарица Верица Ракић и ја повезале са Удружењем за заштиту и очување старих и уметничких заната „Мирис завичаја” у Белој Паланци, где имам породичну кућу. Нас две смо посредници између удружења и радње за продају сувенира „Сокаче” у Београду. Те женице су изузетно вредне и креативне, лепо и педантно раде. Ствараоци су, али нису трговци. Ми смо им помогле да пласирају своје рукотворине. Врло брзо се показало да су њихови експонати овде веома цењени – несебично Љубинка хвали своје земљакиње.

Уз њих, почела је да везе сувенире. Наравно, и даље негује оне исте старе, романтичне мотиве. Признање које је уследило било је и очекивано и заслужено – прошле године је победила на Другом светском фестивалу хобија „Вез као неговање традиције”, одржаном у Зрењанину. Као познавалац и заштитник народног стваралаштва, 2008. је била и председник жирија за најлепши вез на кецељи у време „Баницијаде” у Белој Паланци, што је била посебна част.

За све своје радове Љубинка користи две врсте веза – покрстицу и пуни, тачније штедљиви бод. Има и свој систем за прецртавање шеме на платно помоћу стакла испод кога стави лампу, али ту причу неће да шири. Желела би да то своје знање и умеће пренесе млађим генерацијама, како би се тај ручни рад трајно сачувао од заборава. Уколико је неко заинтересован, спремна је да помогне.