Blago narodnog stvaralaštva

Bela Palanka, kao i čitav kraj u tom delu Srbije, nekada je bila poznata po neobično lepim i originalnim ručnim radovima. Ženska čeljad je od svojih baka i majki učila da tka, šije, hekla, plete, veze... Kada bi stasale, devojke su ta vredna dela svojih ruku posle venčanja unosile u kuću budućeg muža kao miraz. Da su ti darovi do danas sačuvani, svako bi domaćinstvo postalo etnozbirka, ali je, nažalost, tek pokoji komad otrgnut od zaborava. Ljubinka Majstorović je jedna od malobrojnih koja je spasila svoje porodično nasleđe, staro možda i sto godina.

U nameri da oživi stare motive, prenosi ih na suvenire poput obeleživača za knjige, minijatura, čestitki, vrećica za mirišljavo bilje, jastučića za aromatične sapune...

Ljubinka je, kaže, pored majke, koja je bila izuzetno nadarena, vrlo rano saznala čemu služi igla.

– Počela sam da vezem još kao devojčica. Ispostavilo se da i sama imam smisla za to, i zavolela sam vez za sva vremena – kaže sa zadovoljstvom.

Vez svuda zastupljen

Iz svog rodnog mesta otišla je veoma mlada. Studirala je u Beogradu, u međuvremenu se udala, postala majka i tu i ostala da živi. Kao svaka porodična žena, bila je zatrpana gomilom obaveza. Uz sve to, imala je i odgovoran posao u Poštanskoj štedionici. Ali, Ljubinka za sebe kaže da je žena sa viškom energije, pa je postizala i da veze.

– Rano sam ustajala, pripremala ručak, odlazila na posao i stizala da prošetam i pročitam dobru knjigu. Naravno, ni muža i dete nisam zapostavljala, ali i oni su meni uzvraćali pažnjom. Suprug je bio „spoljni momak”, a ćerka je insistirala da barabar sa mnom učestvuje u podeli kućnih poslova, čak je u pauzi između ispita i ona vezla – pripoveda Ljubinka.

(/slika2)Dugo je bila zaokupljena izradom odevnih predmeta. A sve je, bez obzira o kakvom modelu i materijalu je reč, ukrašavala autentičnim motivima narodnog veza.

– Petnaest godina izrađivala sam suknje, prsluke, mantile, komplete... Imala sam mašinu na kojoj sam sve te stvarčice štrikala od vunenih prediva. To je bio moj hobi. Prve modele je oblačila moja sestra, a onda moje koleginice koje su bile izuzetno lepe i znale su to da nose – ističe ova izuzetno dinamična žena.

Iza toga usledila je garderoba od pamučnog platna, aktuelna 1978. godine.

– Imala sam stvarno besprekorne radove, pa su me suprug i ćerka prijavili za „Idealnu ženu ’78” u organizaciji časopisa „Praktična žena”. Finalno takmičenje održano je u hotelu „Lav” u Splitu. Ušla sam u finale, među 360 žena, kao najbolja iz Srbije. I danas čuvam tu atraktivnu haljinu bogato ukrašenu vezom sa kojom sam pobedila, mada više ne mogu da je obučem – kaže naša sagovornica.

Želi da podučava druge

Govorili su joj da će se ta njena silna energija vremenom smanjiti. Ona, međutim, ni u 65. ne može da se smiri. Aktivnija je nego ikad! Ćerka je završila pravni fakultet, postala sudija, stekla svoju porodicu. Ona i suprug su ostali sami, pa Ljubinka sada ima vremena na pretek. Njena je sreća što uvek zna kako pametno da ga utroši.

– Nedavno smo se moja drugarica Verica Rakić i ja povezale sa Udruženjem za zaštitu i očuvanje starih i umetničkih zanata „Miris zavičaja” u Beloj Palanci, gde imam porodičnu kuću. Nas dve smo posrednici između udruženja i radnje za prodaju suvenira „Sokače” u Beogradu. Te ženice su izuzetno vredne i kreativne, lepo i pedantno rade. Stvaraoci su, ali nisu trgovci. Mi smo im pomogle da plasiraju svoje rukotvorine. Vrlo brzo se pokazalo da su njihovi eksponati ovde veoma cenjeni – nesebično Ljubinka hvali svoje zemljakinje.

Uz njih, počela je da veze suvenire. Naravno, i dalje neguje one iste stare, romantične motive. Priznanje koje je usledilo bilo je i očekivano i zasluženo – prošle godine je pobedila na Drugom svetskom festivalu hobija „Vez kao negovanje tradicije”, održanom u Zrenjaninu. Kao poznavalac i zaštitnik narodnog stvaralaštva, 2008. je bila i predsednik žirija za najlepši vez na kecelji u vreme „Banicijade” u Beloj Palanci, što je bila posebna čast.

Za sve svoje radove Ljubinka koristi dve vrste veza – pokrsticu i puni, tačnije štedljivi bod. Ima i svoj sistem za precrtavanje šeme na platno pomoću stakla ispod koga stavi lampu, ali tu priču neće da širi. Želela bi da to svoje znanje i umeće prenese mlađim generacijama, kako bi se taj ručni rad trajno sačuvao od zaborava. Ukoliko je neko zainteresovan, spremna je da pomogne.