Крв, сузе и бес

Од нашег специјалног извештача
Кан – Почело је баш како треба. Громки аплаузи и насмејана лица после пројекције Доктеровог филма „Up” који је, са насловом „До небеса”, за српско тржиште откупила дистрибутерска кућа „Тарамаунт”, богато припремљена званична вечера у дворани „Амбасадори”, поклони „Л’Ореала” за све званице и парти у част филма отварања пун бомбона, сладоледа и чоколада, на плажи Хотела „Карлтон”.

Јутро је донело отрежњење. Виђени су први филмови из главног такмичарског програма, а ако се по јутру дан познаје, онда је ситуација следећа – 3Д цртаћ „До небеса” је највероватније и најпозитивнији филм овогодишњег Кана. Потом следе – крв, сузе и бес. Један за другим пристизаће „Антихрист”, „теолошка провокација” Ларса фон Трира, хорор филм у којем свет није створио Бог већ сам ђаво, Тарантинов филм „Неславна копилад” (овај филм ће „Тарамаунт” у Србији приказивати као „Проклетници”), шпагети-вестерн на тему Другог светског рата са „табањем” и пуцањем, Ханекеова „Бела трака”, црно-бели филм о прапочецима нацизма у Аустрији двадесетих година прошлог века, Белокијев филм „Победити” према истинитој причи о Мусолинијевом незаконитом сину, којег је отац силом стрпао у лудницу... И тако редом. Ван конкуренције, придружују им се и филмови „Агора” Алеандра Аменабара, хорор о Александрији раних хришћана, па и нови филм Сема Реимија „Одвуци ме у пакао”, социјално-ангажовани хорор о женама и враџбинама...

Част да започне овогодишњи такмичарски програм припала је кинеском филму „Пролећна грозница” Лу Јеа, аутора који је и са претходним филмовима „Пурпурни лептир” и „Летња палата” имао проблема са кинеским властима (забрана снимања од пет година). Какве ли ће тек сада реакције уследити када се спозна да је Јеов нови филм заправо „геј сапуница”, још увек табу тема у многим азијским земљама, а не само у Кини. Сам филм о два мушкарца и једној лепој жени, о страсти, насиљу и сексу, прилично је развучен и испод је домета претходних Јеових филмова.
Контроверзни јужнокорејски редитељ Чан-Вук Парк, аутор хорор хитова какви су, без сумње, били они из трилогије о освети, „Олдбој”, па и „Ја сам сиборг, али то је ОК”, поново је стигао у Кан. Овог пута са високостилизованим филмом „Жеђ”, причом о католичком свештенику који постаје вампир. Овај Парков филм доноси и више лиричности него икада пре, сложен је, синематичан и веома инвентиван, прави доказ да се редитељ поново вратио у топ-форму. Наравно, не одустајући од свог омиљеног жанра. На радост све већег броја поклоника у целом свету.

Филм Чан-Вук Парка је само један од девет јужнокорејских филмова који ће ове године бити виђени у Кану у различитим програмима (плус чињеница да је редитељ Чанг-Дон Ли, члан официјелног жирија), као сведочанство о све већем узлету ове кинематографије, али и један од чак седам азијских филмова који су уврштени у трку за „Златну палму”.

----------------------------------------------------------------

Френсис Форд Копола: Нова фаза у каријери

(/slika2)Седамдесетогодишњи, легендарни амерички редитељ Френсис Форд Копола двоструки је добитник канске „Златне палме”. Кану се често и радо враћа, али је ове године начинио преседан. Са последњим филмом „Тетро”, породичном драмом снимљеном у Буенос Ајресу, Аргентина, са Винсентом Галом и Алденом Еренрајхом у главним улогама, отворио је независни програм „Петнаест дана аутора”, који су својевремено основали француски аутори незадовољни „селекторском политиком” официјелног Кана.

У кратком сусрету за „Политику”, славни редитељ појашњава овакву одлуку:

– Слободан сам човек. Очигледно је да сам свуда около присутан већ дуго време, али се увек осећам и помало фрустрирано. Снимио сам мали, независан филм, према сопственом сценарију, сопственим новцем и онако како сам желео, без да ми било ко „паметује” и условљава споља. Ово је нова фаза у мом животу.

Дуго нисте сами писали сценарио, као велики редитељ имали сте иза себе и велике филмске студије?

Од периода „Кишних људи” и „Прислушкивања”, ретко када сам писао, јер ме позиција сценариста–редитељ плашила. Сматрао сам да ће ме писање одвлачити од посвећивања пажње стилу и естетици филма и зато сам се тога оканио. Могу да кажем да сам нову фазу у каријери почео филмом „Youth Without Youth” за који сам написао сценарио и који је мој најличнији филм, емотивно инспирисан прозом Тенеси Вилијамса и Јуџина О’Нила.

Шта је инспирисало „Тетро”? Холивудски часописи тврде да је ово и Ваш биографски филм?

Као и увек претерују. Прича „Тетра” је чиста фикција. Сторија о оцу – музичком тиранину и његовим синовима, од којих један сам себе сматра уметником, а други покушава да успостави однос са својим полубратом. Лик оца у овом филму је монструм, нешто попут митског јунака из грчких трагедија у којима се отац такмичи са синовима. Тврдим да мој отац никада није био такав, чак ни у тренуцима када сам побегао из војне школе. Ни ја као отац нисам такав, а нисам ни као брат.

Да ли је истина да сте главну улогу писали имајући у виду глумца Мета Дилона?

Истина је, али су га унапред уговорене обавезе спречиле да улогу прихвати. Мислим да је Винсент Гало такође изврстан избор. Он носи у себи дозу мистерије, има и иронично лице. Током припрема за филм, схватио сам и да је веома интелигентна особа.

Зашто Аргентина, а не САД ? Финансијске тешкоће?

Рецимо да су разлози и финансијске и уметничке природе. Комплетан филм, укључујући и постпродукцију, урадио сам у Аргентини, земљи која има изузетну књижевну и позоришну традицију.

----------------------------------------------------------------

Пријем на српском штанду

Поводом данашње премијере филма „Обични људи” Владимира Перишића у програму „Недеља критике” (такмичи се за „Златну камеру”, награду за најбољи дебитантски филм), иза кога је стала и моћна продуцентско-дистрибутерска кућа „Вајлд банч”, на српском штанду у Кану, у организацији Министарства за културу Србије и ФЦС-а, биће организован пријем.

О нашем филму хрватски медији пишу да је „базиран на предлошку Славенке Дракулић о случају плаћеног војника Дражена Ердемовића”, али да „наводно има мало везе са стварним случајем”.

У Кану се под јединственим брендом „Film in Serbia”, представља и српска продуцентска мрежа, која промовише Србију као занимљиву дестинацију за продукције филмова. Један од промотера је и Светозар Цветковић.