Доба спектакла

Већина посетилаца музеја Гугенхајм у Билбаоу, иако уметнички оријентисаних, уз осмех ће вам рећи да су ишли тамо да пију кафу, да слушају музику, да сретну пријатеље, и после свега, да виде изложбу. Већина посетилаца „Ноћи музеја” вероватно ће одговорити да ову популарну манифестацију посећују да би видели изложбе, али демантоваће их чињеница да посећеност излагачких места током године није ни приближна оној која се забележи у једној мајској ноћи.

Недавна истраживања популарног фестивала „Егзит” показала су да само 18 одсто публике долази јер зна који су концерти на програму, док је 72 одсто ту због атмосфере, људи, доживљаја.

„Протеклих година, десила се глобална промена, па је и музејска индустрија постала важан део туристичке индустрије, односно индустрије спектакла. Данас је интензитет спектакла важнији од онога што се приказује. Музејска делатност није данас у вези само са чувањем дела, архивирањем и обрадом материјала већ са артикулацијом слободног времена. Интензитет важног догађаја у слободно време вероватно је темељна одредница музеја у овом добу. Савремени теоретичари ће рећи да је свако време имало свој музеј. Време нашег доба је време спектакла”, каже др Мишко Шуваковић, професор естетике и теорије уметности на Факултету музичких уметности у Београду.

У том контексту појављује се и „Ноћ музеја” као израз потребе за спектакуларношћу, као усмеравање публике на интензитет неког догађаја.

Истраживања су показала да посетиоце привлачи организација простора, посматрање ствари изблиза, могућност провода, али и сам назив који у себи садржи реч ноћ позива на нешто интригантно, узбудљиво.

„Дуга ноћ музеја“ започета је у Берлину (1997), граду глобално познатом по уметничкој и културној екстраваганцији. Убрзо су сличне манифестације добили Париз („Nuit Blanche“), Амстердам (Museums-n8) и још око 120 градова Европе. Грозница „ноћмузејске“ забаве прешла је Атлантик, јер се данас „Ноћ музеја“ одржава и у Торонту и Чикагу.

По узору на европско и светско искуство, Ана Јовановић и Младен Петровић осмислили су 2005. године код нас манифестацију која је врло брзо постигла популарност.

Симптоматично је да поједине институције у „Ноћи музеја” понуде изузетно атрактивне садржаје, при чему слична врста понуде изостаје током године. Споменућемо за пример Педагошки музеј у Београду који за сваку „Ноћ музеја” реализује занимљиве и посећене изложбе, а преостала 364 дана у години то није случај.

Кустоси ове и сличних институција су очигледно људи са високим креативним потенцијалом, али зашто се он користи само једном годишње?

Мишко Шуваковић сматра да је проблем у кустоској пракси која има два лица, а која код нас нису разјашњена.

„Идеја кустоса потиче од музејског чиновника и бирократе чији је задатак архивирање и чување уметничких, националних артефаката. Данас, међутим, кустос треба да буде динамична фигура. Културални активиста.

Тај проблем је у вези са одређеним стимулансом који ни појединци, ни држава не добијају од друштва. Генерално, наше друштво нема потребу за савременом уметношћу. Када кажем друштво, мислим на јавно мњење, које овде има неку свест о историјским споменицима на разини мита, али у стварном искуству некакве савремености постоји извесна одбојност или размимоилажење. У том смислу постоји пасивност јер нема ни основног друштвеног стимуланса. Не постоји спољни државни интерес према активирању тих установа. Напротив, често ћете чути фразу ’Не таласајте. Имате свој програм, држите се тога, преживећете’. И зато музеји у транзиционим друштвима постоје само у фази преживљавања”, каже Шуваковић..

Историчар уметности и кустос др Зоран Ерић сматра да модел „Ноћи музеја”, иако успешно примењен и код нас, ствара потпуно лажну слику како о интензитету и квалитету програмских активности институција културе, тако и о публици која заиста прати музејске програме и активности.

„На сличан начин као што Гугенхајм музеј у Билбаоу, превасходно због спектакуларне архитектуре Френка Герија, постаје велика туристичка ’Мека’, а да при томе само девет одсто од анкетираних посетилаца заправо зна коју изложбу је дошло да гледа, тако и ’Ноћ музеја’ код нас постаје једна велика ’карневалска’ манифестација, прилика за излазак, састајање и шетњу градом”, каже Ерић и додаје:

 „Уколико је то једини начин да музеји придобију нову публику, онда је ова манифестација свакако успешна. Међутим, треба направити анализу колико је заправо посетилаца ’Ноћи музеја’ икада крочило у те исте музеје неком другом приликом да бисмо могли да добијемо праву слику о профилу публике. За мене много већи проблем представља тенденција представника официјелне културне политике да истичу ову манифестацију као успешан модел ’комерцијалног пословања’, похваљују ’таленат и оригиналност’ организатора оваквих манифестација и закључују да музеји треба све више да се финансијски осамостаљују, као што нас је недавно посаветовао специјални саветник министра културе и власник издавачке куће ’Клио’ Зоран Хамовић у вашем листу. Па ваљда би пре свега требало да имамо отворене и функционалне музеје да би радници у култури могли у њима да праве програме које ће потом да валоризују – како меродавни државни органи тако и публика? Или би можда и државне институције културе од (интер)националног значаја требало да се приватизују и потом промене намену јер држава, ето, нема пара да их реконструише”, каже Зоран Ерић, истичући да излагачка политика институција и квалитет њихових програма, односно комерцијални ефекат и идеја „културног спектакла“, не морају нужно да се поклапају.

„И коначно, да ли се уопште ико пита на који начин уметници успевају да произведу своје радове и да ли би можда кључни аспект културне политике требало да буде подржавање актуелне, и често непрофитабилне, уметничке продукције, а не само ’масовних’ манифестација попут ’Егзита’, ’Гуче’ или ’Ноћи музеја’?”, каже Зоран  Ерић.