Doba spektakla

Većina posetilaca muzeja Gugenhajm u Bilbaou, iako umetnički orijentisanih, uz osmeh će vam reći da su išli tamo da piju kafu, da slušaju muziku, da sretnu prijatelje, i posle svega, da vide izložbu. Većina posetilaca „Noći muzeja” verovatno će odgovoriti da ovu popularnu manifestaciju posećuju da bi videli izložbe, ali demantovaće ih činjenica da posećenost izlagačkih mesta tokom godine nije ni približna onoj koja se zabeleži u jednoj majskoj noći.

Nedavna istraživanja popularnog festivala „Egzit” pokazala su da samo 18 odsto publike dolazi jer zna koji su koncerti na programu, dok je 72 odsto tu zbog atmosfere, ljudi, doživljaja.

„Proteklih godina, desila se globalna promena, pa je i muzejska industrija postala važan deo turističke industrije, odnosno industrije spektakla. Danas je intenzitet spektakla važniji od onoga što se prikazuje. Muzejska delatnost nije danas u vezi samo sa čuvanjem dela, arhiviranjem i obradom materijala već sa artikulacijom slobodnog vremena. Intenzitet važnog događaja u slobodno vreme verovatno je temeljna odrednica muzeja u ovom dobu. Savremeni teoretičari će reći da je svako vreme imalo svoj muzej. Vreme našeg doba je vreme spektakla”, kaže dr Miško Šuvaković, profesor estetike i teorije umetnosti na Fakultetu muzičkih umetnosti u Beogradu.

U tom kontekstu pojavljuje se i „Noć muzeja” kao izraz potrebe za spektakularnošću, kao usmeravanje publike na intenzitet nekog događaja.

Istraživanja su pokazala da posetioce privlači organizacija prostora, posmatranje stvari izbliza, mogućnost provoda, ali i sam naziv koji u sebi sadrži reč noć poziva na nešto intrigantno, uzbudljivo.

„Duga noć muzeja“ započeta je u Berlinu (1997), gradu globalno poznatom po umetničkoj i kulturnoj ekstravaganciji. Ubrzo su slične manifestacije dobili Pariz („Nuit Blanche“), Amsterdam (Museums-n8) i još oko 120 gradova Evrope. Groznica „noćmuzejske“ zabave prešla je Atlantik, jer se danas „Noć muzeja“ održava i u Torontu i Čikagu.

Po uzoru na evropsko i svetsko iskustvo, Ana Jovanović i Mladen Petrović osmislili su 2005. godine kod nas manifestaciju koja je vrlo brzo postigla popularnost.

Simptomatično je da pojedine institucije u „Noći muzeja” ponude izuzetno atraktivne sadržaje, pri čemu slična vrsta ponude izostaje tokom godine. Spomenućemo za primer Pedagoški muzej u Beogradu koji za svaku „Noć muzeja” realizuje zanimljive i posećene izložbe, a preostala 364 dana u godini to nije slučaj.

Kustosi ove i sličnih institucija su očigledno ljudi sa visokim kreativnim potencijalom, ali zašto se on koristi samo jednom godišnje?

Miško Šuvaković smatra da je problem u kustoskoj praksi koja ima dva lica, a koja kod nas nisu razjašnjena.

„Ideja kustosa potiče od muzejskog činovnika i birokrate čiji je zadatak arhiviranje i čuvanje umetničkih, nacionalnih artefakata. Danas, međutim, kustos treba da bude dinamična figura. Kulturalni aktivista.

Taj problem je u vezi sa određenim stimulansom koji ni pojedinci, ni država ne dobijaju od društva. Generalno, naše društvo nema potrebu za savremenom umetnošću. Kada kažem društvo, mislim na javno mnjenje, koje ovde ima neku svest o istorijskim spomenicima na razini mita, ali u stvarnom iskustvu nekakve savremenosti postoji izvesna odbojnost ili razmimoilaženje. U tom smislu postoji pasivnost jer nema ni osnovnog društvenog stimulansa. Ne postoji spoljni državni interes prema aktiviranju tih ustanova. Naprotiv, često ćete čuti frazu ’Ne talasajte. Imate svoj program, držite se toga, preživećete’. I zato muzeji u tranzicionim društvima postoje samo u fazi preživljavanja”, kaže Šuvaković..

Istoričar umetnosti i kustos dr Zoran Erić smatra da model „Noći muzeja”, iako uspešno primenjen i kod nas, stvara potpuno lažnu sliku kako o intenzitetu i kvalitetu programskih aktivnosti institucija kulture, tako i o publici koja zaista prati muzejske programe i aktivnosti.

„Na sličan način kao što Gugenhajm muzej u Bilbaou, prevashodno zbog spektakularne arhitekture Frenka Gerija, postaje velika turistička ’Meka’, a da pri tome samo devet odsto od anketiranih posetilaca zapravo zna koju izložbu je došlo da gleda, tako i ’Noć muzeja’ kod nas postaje jedna velika ’karnevalska’ manifestacija, prilika za izlazak, sastajanje i šetnju gradom”, kaže Erić i dodaje:

 „Ukoliko je to jedini način da muzeji pridobiju novu publiku, onda je ova manifestacija svakako uspešna. Međutim, treba napraviti analizu koliko je zapravo posetilaca ’Noći muzeja’ ikada kročilo u te iste muzeje nekom drugom prilikom da bismo mogli da dobijemo pravu sliku o profilu publike. Za mene mnogo veći problem predstavlja tendencija predstavnika oficijelne kulturne politike da ističu ovu manifestaciju kao uspešan model ’komercijalnog poslovanja’, pohvaljuju ’talenat i originalnost’ organizatora ovakvih manifestacija i zaključuju da muzeji treba sve više da se finansijski osamostaljuju, kao što nas je nedavno posavetovao specijalni savetnik ministra kulture i vlasnik izdavačke kuće ’Klio’ Zoran Hamović u vašem listu. Pa valjda bi pre svega trebalo da imamo otvorene i funkcionalne muzeje da bi radnici u kulturi mogli u njima da prave programe koje će potom da valorizuju – kako merodavni državni organi tako i publika? Ili bi možda i državne institucije kulture od (inter)nacionalnog značaja trebalo da se privatizuju i potom promene namenu jer država, eto, nema para da ih rekonstruiše”, kaže Zoran Erić, ističući da izlagačka politika institucija i kvalitet njihovih programa, odnosno komercijalni efekat i ideja „kulturnog spektakla“, ne moraju nužno da se poklapaju.

„I konačno, da li se uopšte iko pita na koji način umetnici uspevaju da proizvedu svoje radove i da li bi možda ključni aspekt kulturne politike trebalo da bude podržavanje aktuelne, i često neprofitabilne, umetničke produkcije, a ne samo ’masovnih’ manifestacija poput ’Egzita’, ’Guče’ ili ’Noći muzeja’?”, kaže Zoran  Erić.