Девет нових чланица Шенгенске зоне

Министри унутрашњих послова Европске уније сагласили су се да, као "божићни поклон" чланицама ЕУ примљеним 2004. године, ове земље уведу у Шенгенску зону од 21. децембра. То значи да ће "осморка" из централне и источне Европе (Словенија, Словачка, Чешка, Мађарска, Пољска, Естонија, Литванија и Летонија), као и Малта, за две недеље укинути све унутрашње копнене и водене границе које их деле од осталих чланица ЕУ (у марту 2008. следе и ваздушне), и задржати само спољне границе према остатку света. Кипар још није испунио услове, па је остављен за касније, да им се придружи заједно са најновијим, овогодишњим придошлицама у ЕУ, Румунијом и Бугарском.
"Пада и последња препрека нашем пуном чланству у ЕУ", рекао је Душан Чапловић, заменик премијера Словачке.

Према првобитном плану било је предвиђено да нове чланице ЕУ приступе Шенгенском споразуму још у октобру ове године, како би њихови грађани могли сасвим слободно, без икаквих граничних контрола, да се крећу територијом целе Уније. Ово се, међутим, није догодило. До одлагања је дошло због тога што још није довршена инсталација нове централне базе података (SIS II) која представља "техничку душу" целог Шенгенског система, и садржи све информације од којих зависи безбедност граница (као што су, на пример, украдени документи и возила или шверцовано оружје). Како ће овај систем, по свој прилици, прорадити тек крајем наредне године, Португалија – актуелни председавајући ЕУ – издејствовала је да се нове чланице ЕУ повежу преко постојеће базе (SIS I).

Франко Фратини, комесар ЕУ за унутрашње послове, изнео је уверење да проширење Шенгена неће утицати на смањење безбедности Уније: нове "спољне" границе ЕУ су добро осигуране и сасвим безбедне, потврдило је 58 надзорних мисија које су током прошле и ове године контролисале стање на терену. "Као Италијан, убудуће ћу пољско – украјинску границу сматрати за своју", рекао је Фратини.

Шенгенска зона је успостављена 1985. године споразумом који су, у истоименом месту у Луксембургу, потписале Немачка, Француска и земље Бенелукса. Касније су им се придружиле и друге чланице ЕУ (Италија, Шпанија, Португалија, Аустрија, Шведска, Данска, Грчка и Финска), као и Норвешка и Исланд. И неутрална Швајцарска ће званично бити у Шенгену за неки месец, док су Велика Британија и Ирска одлучиле да остану изван Шенгенске зоне, и да са осталим чланицама ЕУ сарађују само делимично у полицијским и судским пословима.

Европска унија је својим грађанима – овога пута је реч и о старим и о новим чланицама ЕУ – омогућила још једну повластицу, која додуше постоји још од 1993, али ће тек од јула 2009. бити и написмено унета у пасоше земаља Уније и примењена у пуној мери. Реч је о могућности да држављанин неке земље чланице ЕУ, кад се нађе у иностранству (мисли се на остатак света изван Европске уније), затражи конзуларну заштиту било које ЕУ земље, уколико његова сопствена ту нема своје дипломатско представништво.

Ово је нарочито важно будући да огроман број држављана ЕУ земаља (30 до 50 милиона, процењује Европска, комисија) живи у иностранству, а око седам милиона сваке године путује у земље у којима не постоји њихов конзулат. Само у Русији, Кини и САД свих 27 чланица ЕУ има своје амбасаде. Французи, Британци и Немци отворили су свако своја дипломатска представништва у више од 100 држава, док их, рецимо, Малта и Кипар имају мање од десет.

Проблем је постао нарочито видљив за време цунамија 2004. године у југоисточној Азији, где су се многи грађани ЕУ нашли без конзуларне заштите своје земље.