Ја нисам човек, ја сам Кантона

Од нашег специјалног извештача

Кан, 18. маја – Да је фудбал и даље једна од омиљених тема најзначајнијег филмског фестивала на свету – Кана сведочи и изврстан пријем најновијег филма легендарног британског редитеља Кена Лоуча („Златна палма” за „Ветар ће зањихати јечам” и низ других канских признања током плодне каријере). Пошто су прошле године Емир Кустурица и јунак његовог дугометражног документарца Дијего Армандо Марадона у Кану покупили ловорике и били фестивалска атракција, овације на црвеном тепиху и у фестивалској палати сасвим се логично очекују и од наступа Лоучовог филма „У потрази за Ериком” у којем игра још једна фудбалска легенда – контроверзни, харизматични, пргави и виртуозни Ерик Кантона.

Сјајне прогнозе за вечерашњи делиријумски пријем овог филма, његових аутора и протагониста утемељене су на основу реакције огромне критичарске популације, која је рано јутрос пројекцију филма пратила уз повремене громке аплаузе, салве смеха и са узвицима одушевљења, док је фото-сесија пред армијом акредитованих фоторепортера прошла уз певање француских и британских фудбалских химни и урлике одушевљене масе, у којој су најгромогласније биле жене. Јер 188 сантиметара високи Кантона и даље је наочит и пожељан мушкарац (био је ожењен са Изабел Ферер, а сада је у браку са глумицом Рашидом Бракни), још увек је лице са насловних страна, глумац у филму „Елизабет” и у серији веома гледаних ТВ-реклама. Уз то је и Француз и ово је за њега домаћи терен.

Мушки део популације памти га као вансеријског нападача, мудрог хитрог, пргавог и својеглавог, намрштеног и опасног у сваком погледу. Био је онакав као што сањају да буду многи мушкарци, што су своје гласне жице „одрали” на историјским фудбалским утакмицама на којима је виспрени Кантона непредвидиво „забијао” голове и својом невероватном харизмом успевао да оствари комуникацију ама баш са сваким гледаоцем на трибинама.

(/slika2)Многи, наравно, памте и да је био склон инцидентима – током једне утакмице у Енглеској карате ударцем „сложио” је на земљу супарничког навијача у првом реду због чега је био кажњен са 120 часова друштвено-корисног рада. Колико год је био шармантан, духовит и комуникативан на утакмицама, толико је знао да буде негативан у разговору са новинарима који су „питали глупости”. Нарочито је био осетљив на питања у вези са тим зашто га је, док је био на врхунцу славе, француски селектор Еме Жаке изоставио са списка чланова репрезентације за Светско првенство у Француској 1998. године. Кантонино неучествовање у највећем успеху у историји француског фудбала за спортске новинаре још увек је табу-питање.

Но, време пролази. Сада је пред канском публиком одрастао, зрео мушкарац, способан за освајање и неких других и другачијих првенстава. Идеја за настанак филма „У потрази за Ериком”, његова је. Како је најбоље године у фудбалској каријери провео у дресу Манчестер јунајтеда, како га и данас најлепше успомене везују за бучну и раздрагану манчестерску публику, пожелео је да јој се на неки начин одужи. Потражио је Кена Лоуча и током неколико сусрета изнео му је идеју о вези играча и навијача. Лоучу се идеја много допала и није преостало ништа друго до да његов верни сарадник – писац и сценариста Пол Лаверти (и сам је френетични фудбалски фан), седне пред празан папир и испише причу. Још какву.

У овој филмској причи Ерик Кантона тумачи имагинарног психотерапеутског тренера локалном поштару Ерику Бишопу, великом Кантонином навијачу, чији се живот и породица распадају. Призивање идола у помоћ за превазилажење свакодневних животних ситуација и тешкоћа (Бишоп у соби држи и велики Кантонин постер) отвара простор за многе Кантонине досетке, документарне ситуације са утакмица и из живота.

– Овај Лоучов филм је комедија с трагичним обртима. Комедија је уосталом трагедија са срећним крајем – мудрује у Кану Кантона.

Но, у основи је увелико у праву. Сталне животне ситуације у којима се срећни тренуци мешају са трагичним и те како су повезани са стварношћу. А за стварност, комедију и тугу, социјални, друштвени и политички филмски ангажман Кен Лоуч је мајстор.

– Најлепше и најрадосније тренутке у животу доживљавао сам у сусрету са навијачима. Овим филмом сам желео да им узвратим љубав и поверење, да им укажем на то шта значи тимски рад. Фудбалски мечеви уједињују људе, а навијачи су дивни и веома солидарни. Таква солидарност недостаје у свакодневном животу – изјавио је Кантона истичући да је његов филмски лик онакав каквим га замишља његов велики обожавалац Ерик Бишоп (тумачи га Стив Еветс).

Да ли ће наставити да глуми, питање је које се данас најчешће могло чути.

– Волим да радим, самим тим волим и да глумим. Глума је велика страст. Ако дође дан да ми понестане страсти за то, радићу нешто друго – свираћу џез, видели сте у филму да умем да свирам трубу – каже житељ Куће славних енглеског фудбала и најбољи играч прошлог века Манчестер јунајтеда у избору навијача.

У књизи Ајвана Понтинга о Манчестер јунајтеду трајно је записано: „Кантона је имао незаборавни слободан дух, био је каприциозна птичица чији пасови никада нису могли бити онемогућени”, а историја канског фестивала трајно ће забележити чињеницу да се темпераментни Француз 2009. године светској јавности успешно представио као филмски продуцент и глумац.