У царству мрака

Осванула је недавно вест у новинама да у Београду планирају оснивање комисије за праћење комуналних послова да се не би и даље догађало да једну исту улицу различити комуналци у кратком временском року раскопавају више пута. Информација је свакако за похвалу, уз једну кратку напомену. Пре три године, исти ваш новинар написао је критички текст на ту тему и навео сасвим конкретан пример да су неку улицу, колико данас, људи из "Београд пута" асфалтирали, да би је за неколико дана неки други људи раскопали. На питање шта се то ради одговор је гласио да је реч о увођењу гасовода.

Реаговање на тај текст из Скупштине града било је жестоко. У маниру: зашто новинар пише глупости када се зна да се сваког четвртка у градској кући представници комуналаца уредно договарају шта и где треба радити по граду управо да би се избегло удвостручавање радова? Богу хвала, после три године, демантовали су сами себе и уствари обелоданили исто оно што је и новинар написао. Што су му том приликом приписивали све и свашта није ни толико важно колико је занимљиво сазнање да су од тада па надаље, до данашњих дана, буквално крчмили новац београдских пореских обвезника, што су се понашали и понашају крајње бахато и речју - не полажу рачун за свој рад никоме.

Када се томе додају и непрекидни неспоразуми са људима из републичке власти око тога шта је чија надлежност, онда је папазјанија готова ствар. И сасвим одређено питање: чија је брига стање коловоза и осветљеност на Ибарској магистрали на делу који води становнике Петловог брда до својих кућа? "Петлић" се води као градско насеље у којем живи неколико десетина хиљада душа, али не и саобраћајница којом се стиже до њега. И када је недавно пао први овогодишњи снег, па потом магла и ноћ, путници и возачи нису могли ни помоћу трика да пронађу ни средину ни ивице улице. Судари и несреће, погибије и штете у овом случају приписују се као грех страдалих, а не кривцима који су посредно узроковали хаос на асфалту. О томе се водио разговор и у редакцији Београдске хронике "Политике" пре две године коме је присуствовао и тадашњи градоначелник. Схватајући ту потребу као заиста велику реалност хиљада суграђана, обећао је да ће учинити све што је у његовој моћи да обезбеди светиљке на том путу, не дужем од два километра. Од тога није било ништа.

Као што такође није било ништа од осветљавања новог обреновачког друма. Мало-мало, медији објаве ужасне вести да је на том друму смрти у ноћи изгинуло једно, двоје, троје људи, уз обавезну информацију да су штете тоталне. Те учестале вести као да уопште не занимају оне који су дужни, и законски и морално, да нешто учине и спрече будуће трагедије. Да учине нешто, значи да проведу каблове са струјом, обезбеде не баш толико скупе бандере и светиљке и пусте електричну енергију. Је ли то такав инвестициони проблем у односу на друге мегаломанске захвате које градска власт уредно чини?

И још једном - као што такође није било ништа од увођења светла од аутопута до зграде аеродрома. Зашто, ником није јасно. Реч је такође о километру-два пута који ноћу делује сабласно у односу на бљештавило пристанишног здања. О лошем утиску наших гостују, туриста не треба говорити, нити им објашњавати ко су и какви људи у нашој власти. Они то и сами виде, али ваљда из пристојности ћуте.