Држава – борска заштитница

Носталгичари за државном својином имају разлога за славље после још једне неуспеле продаје Рударско-топионичарског басена „Бор”. РТБ остаје државно предузеће, држава ће газдовати, држава ће се задуживати и неће отпуштати раднике. Због оваквог расплета догађаја, задовољство нису крили ни синдикалци, ни менаџмент, као ни локална управа у Бору.

Челници Министарства економије и регионалног развоја већ су најавили градњу нове топионице, за шта би држава требало да обезбеди кредит од 130 милиона долара и, уопште, инвестиције у рударство, металургију и санирање еколошке штете. Новог тендера неће бити, најављено је, све док се не поправе светске економске прилике и цена бакра.

Упозорења економиста и привредника да држава није добар газда, као и да се зарад политичких а не економских интереса игра парама пореских обвезника и овога пута су остала без одјека.

Мирослав Прокопијевић, директор Центра за слободно тржиште, каже да етатизација РТБ-а није добра, јер се нарушава основни смисао приватизације.

– Оно што држава треба да уради јесте да преузме дугове, а да предузеће прода ономе ко највише понуди, макар и за један евро. Држава треба да створи привредни амбијент, а не да се враћа на старо – да буде предузетник. Нови власник је тај који треба да улаже и да рационализује производњу. Потпуно је непотребно да се у садашњој економској кризи држава задужује, јер је то могуће само под врло неповољним условима. Дуг треба вратити, а у ситуацији да динар ослаби то ће бити врло тешко – каже Прокопијевић.

Потенцијални купац борског предузећа Зоран Дракулић, власник „Ист поинта” је још у фебруару, приликом расписивања јавног позива за стратешког партнера, наговестио да ће пропасти и овај четврти покушај продаје „Бора”. Дракулић је учествовао на првом тендеру, а касније се није пријављивао, с образложењем да држава купцу поставља нереалне услове у време светске економске кризе. Понуду, заправо, нико није поднео, јер она аустријског „А-тека” није садржала ни износ за 40 одсто власништва, ни гаранцију, и заправо се сводила на писмо о намерама. Стратешком партнеру се, према последњој замисли државе, нудило да, за почетак, буде мањински партнер и то по цени од 116 милиона долара, што очигледно инвеститорима није одговарало, јер с мањинским уделом њихов глас не би био пресудан у одлучивању. Један од спорних захтева државе јесте да нема отпуштања радника, што је посведочио и Дракулић образлажући да предузећу није потребно 5.000 радника, већ упола мање.

Концепт „Ист поинта” је био да преузме управљање РТБ-ом и то тако што би за почетак инвестирали 30 милиона долара у постојећу технологију како би се решили постојећи еколошки проблеми у Бору. За ово улагање тражили су петнаестак одсто власништва, а касније, када се цена бакра опорави, право прече куповине преко 51 одсто. Поменутих 30 милиона долара уложило би се да се Топионица учини економичнијом и да се смањи количина сумпора у ваздуху са 60 на осам до 10 одсто. За градњу нове топионице, иначе, потребно је три године. Дракулић је рекао да је спреман да инвестира у нову опрему тек када цена бакра пређе 5.000 долара по тони.

Други део понуде предвиђао је да „Ист поинт” обезбеди 120–130 милиона долара кредита за улагање у оспособљавање рудника у наредне две године. На тај начин сукцесивно би се подигла производња на 60.000 тона бакра годишње. Трећа мера коју је „Ист поинт” планирао јесте да обезбеди новац за покривање губитака у прве две године пословања. Процене су да би у том периоду губитак могао да буде 40–50 милиона долара ако цена бакра остане на садашњем нивоу, од око 3.000 долара за тону.

Понуда Зорана Дракулића није била прихватљива за државу.

Држава је безуспешно продавала РТБ „Бор” чак четири пута. Први тендер за продају већинског капитала расписан је у септембру 2006. године. Прворангирани понуђач румунска компанија „Купром” ни после продужења рока за плаћање није могла да плати понуђених 400 милиона долара. Уговор је раскинут крајем априла, а због недоречености приватизационих прописа није могла да буде прихваћена другорангирана понуда „Ист поинта” од 340 милиона долара који је наступао у конзорцијуму с енглеском фирмом ОРН. Фирма „Купром” је, иначе, отишла у стечај.

Други тендер за продају РТБ „Бор” расписан је 31. августа 2007, по почетној цени од 340 милиона долара. На том тендеру победила је аустријска компанија „А-тек”, чији је власник аустријски бизнисмен Мирко Ковач, али је и тај тендер пропао, јер првопласирани није у неколико пута продуженом року измирио купопродајну цену од 466 милиона долара.

После ова два покушаја, држава је у јулу прошле године одлучила да прво распише предтендер како би потенцијални инвеститори послали писмо о намерама. То је учинило чак десет светских компанија, међутим када је тендер расписан и када се од стратешког партнера тражило да докапитализује РТБ са 300 милиона долара, нико се није јавио и после продужења рокова. Крајем фебруара ове године држава је упутила још један позив инвеститорима за стратешко партнерство, али купаца борске компаније, као ни стратешких партнера поново није било.

Јована Рабреновић

-----------------------------------------------------------

Бакар чека боље дане

Бор – Држава је, коначно, после четири неуспела тендера, решила да разним подстицајима помогне РТБ „Бор”. Пре свега тиме што ће кредитном гаранцијом, вредном 130 милиона долара, помоћи да се изгради нова савремена топионица бакра. Обећала је држава, прекјуче, да ће се најзад, после свих лутања и промашаја у минулој деценији, према „Бору” односити као према свом стратешки важном предузећу. И сада тај обрт, са обећањима, видно радује и генералног директора Благоја Спасковског и председника већинског Самосталног синдиката Драгана Алексића, као и све раднике и грађане Бора. Обећања радују, али истовремено подсећају на погрешну државну политику према Бору у минулој деценији, као и на погрешну стратегију приватизације на којој су пропали досадашњи тендери.

Због свега тога изгубљен је развојни корак бившег гиганта и изгубљено 750 милиона долара чистог профита у минуле четири године, када је бакар имао рекордно високу цену на светској берзи метала.

Борским комбинатом се нестручно и недомаћински управљало, посебно од децембра 2001. године, када је уведена државна управа. Рудари су више пута јавно негодовали што се њиховим комбинатом нестручно и недомаћински управља из Београда и што су из процеса одлучивања искључени сви познати борски стручњаци. Управо они који су допринели томе да Бор од 1965. до 1998. године, са више од 24.000 запослених, произведе око 150.000 тона бакра, седам пута више него у последњих девет година, када у предузећу ради мање од 5.000 рудара и металурга.

Рудари су поручивали држави да им није потребна њена субвенција из буџета за плате, већ само кредитна гаранција за рударску опрему, не виша од 30 милиона долара. На великом дводневном протесту на аутопуту код Параћина, јула 2004. године, та гаранција им је обећана (само да се набаве резервни делови за дотрајалу механизацију), али обећање није испуњено. Обећани кредит није стигао, бакар више није имао чиме да се копа, а радници су, уместо да зарађују и за себе и за државу, и даље добијали субвенције из државне касе – за нерад.

Производња је опадала. Уместо да је расла и одлазила у извоз. А да је стигао онај кредит, „Бор” би производио 50.000–60.000 тона бакра годишње из руде у Бору и Мајданпеку и прерађивао још толико руде из увоза. Могао је у то време да продаје бакар по цени од 7.000 до 9.000 долара за тону, чак три и четири пута скупље него од новембра прошле године донедавно. Али, апели из борског комбината нису наилазили на одјек у српској влади.

Сада се држава, коначно, окреће Бору и обећава да ће се понашати као и све друге државе у свету, које посебним мерама штите и подстичу стратешки важна предузећа. Остане ли у томе доследна, биће користи и за њу, и за Бор и за Тимочку крајину и Србију. Борски бакар је деценијама, још од 1903. године био стратешки значајан за Србију и сви су изгледи да ће тако бити и до краја овог века. Зато што борски комбинат има истражене резерве од око две милијарде тона руде у Бору и Мајданпеку и што у тој руди има 7,8 милиона тона чистог бакра, затим 300.000 килограма злата, 2, 3 милиона килограма сребра и знатних количина других племенитих и ретких метала. Има, дакле, свега готово двоструко више од оног што је произведено у минулих 105 година.

Директор борског комбината Благоје Спасковски каже да су припремљени солидни програми штедње и рационализације. Неће бити отпуштања радника, биће посла и за нове. А цена бакра (4.400 долара за тону) сада је за 1.000 долара виша него у јануару ове године.

Стојан Тодоровић