Смисао у лепоти и доброти

Из Африкe, где је боравила шест година, људи су доносили дијаманте, а ова зрела дама са стасом и ликом девојчице – „довукла” је у контејнеру старински шпорет на дрва! Црн, гарав, као и сваки други, али са њеним срећним бројем седам, заузима сада видно место у једној од соба лепо уређене породичне куће с баштом на Вождовцу. Одмах га је „видела” улепшаног, осликаног сопственом руком, и то је био његов „пасош” за Србију. Јелена је несумњиво уметничка душа. Зато је и завршила Академију примењених уметности. Дуго је радила у туризму, а паралелно сликала на свили, керамици, постељини, завесама, ташнама, марамама и излагала по београдским галеријама. Било је то време њеног трагања за уметничким изразом. Маштала је да ради иконе, прибојавајући се да није за то спремна. Подстрек је добила од митрополита Амфилохија Радовића када је гостовао у српској заједници у Јоханесбургу.

Али, да разјаснимо најпре откуд Београђанка у Јоханесбургу. Пошто је њен супруг 2002. добио позив да отвори грађевинску фирму у том граду Јужноафричке Републике, придружио му се и њен син Урош, тада студент машинства. Она је остала у Београду, да заврши изложбу у Етнографском музеју, али није дуго издржала без њих, па им се убрзо прикључила.

Изложба на трави

(/slika2)– Африка ме је освојила већ на први поглед – присећа се. – Та цивилизација, десет хиљада година стара, за мене је била нови свет. Било је фасцинантно. Разумела сам уметнике, међу којима је био и Пикасо, који су у пребогатим ризницама афричке уметности налазили мотиве и инспирацију.

У Африку је донела и своје осликано стакло. Заинтригирала је тамошњу уметничку јавност и имала промоцију на кејптаунској телевизији. Пошто није имала атеље, нити галеријски простор, изложила је радове на трави, под палмама, што је била својеврсна атракција.

Жарко је желела да наш народ представи јавности на тлу Африке, где има неколико хиљада Срба. Окупљају се око српске цркве „Свети Тома” – једине на афричком континенту. Кућу, с погледом на порту тог храма, што јој је давало енергију и вољу за рад, купила је захваљујући тамошњем агенту за некретнине који је, ето случаја, био – из Београда.

Јако држи до својих корена. Бака је и задојила љубављу према ручним радовима и према традицији. На свему што сада ради види се ехо те љубави, било да је реч о осликаном стаклу, параванима, или модним креацијама. Креирајући одећу, користи стилизоване детаље са јелека, кецеља, кошуља... Није заинтересована за актуелне модне трендове и сезонске боје, већ за оно што је трајно модерно и женствено, а само са „додиром” етно-стила. Ради мале серије, за другарице и своје верне муштерије, међу којима су и књижевнице, харфисткиње, уметнице којима се и сама диви. Права мала башта женских душа.

Изложбе је иначе имала и у Њујорку, и угалеријама широм Европе, тако да су њени радови нашли места у колекцијама принца Алберта од Монака, Опре Винфри, Хилари Клинтон, Мадлене Цептер...

Окупља креативне

(/slika3)Посебно воли велике комаде стакла кроз које просијава светлост, па су њене вазе висине човека, чаше запремине шест литара... Све што уради делује скупоцено и екстравагантно, иако није скупо.

– Ми смо народ не само са великим срцем и смислом за лепо, него и умећем да од нечег обичног направимо нешто привлачно. Лепота стварања и живљења део су мог живота и одбрана од ружне свакодневице. Важно је вратити човеку веру у себе самог. Мој највећи таленат је можда способност да окупим креативне људе око себе и створим мали тим. Лампа укључује и столара и електричара, а мода везиље, плетиље, кројачице – наводи Јелена која је, каже, срећна кад све што дотакне улепша, а људе око себе, ако може, усрећи.

По селима Златара је из амбара извлачила троношце, из млекара карлице и осликавала их. Подмлађене времешне пећи, фењери и млинови „причају” у новом простору причу о старим временима. Етно-село на Златару, за које је радила комплетан ентеријер, биће отворено до лета.

Иконе, које сматра круном свог стваралаштва, почела је да слика по повратку из Африке, завршивши најпре иконописачку школу. Уз занатски део проучавала је и веру, кроз пост и молитве су јој се отварале духовне очи. Каже да захваљујући томе у озбиљном животном добу добија праве одговоре на важна питања о животном смислу.