Smisao u lepoti i dobroti

Iz Afrike, gde je boravila šest godina, ljudi su donosili dijamante, a ova zrela dama sa stasom i likom devojčice – „dovukla” je u kontejneru starinski šporet na drva! Crn, garav, kao i svaki drugi, ali sa njenim srećnim brojem sedam, zauzima sada vidno mesto u jednoj od soba lepo uređene porodične kuće s baštom na Voždovcu. Odmah ga je „videla” ulepšanog, oslikanog sopstvenom rukom, i to je bio njegov „pasoš” za Srbiju. Jelena je nesumnjivo umetnička duša. Zato je i završila Akademiju primenjenih umetnosti. Dugo je radila u turizmu, a paralelno slikala na svili, keramici, posteljini, zavesama, tašnama, maramama i izlagala po beogradskim galerijama. Bilo je to vreme njenog traganja za umetničkim izrazom. Maštala je da radi ikone, pribojavajući se da nije za to spremna. Podstrek je dobila od mitropolita Amfilohija Radovića kada je gostovao u srpskoj zajednici u Johanesburgu.

Ali, da razjasnimo najpre otkud Beograđanka u Johanesburgu. Pošto je njen suprug 2002. dobio poziv da otvori građevinsku firmu u tom gradu Južnoafričke Republike, pridružio mu se i njen sin Uroš, tada student mašinstva. Ona je ostala u Beogradu, da završi izložbu u Etnografskom muzeju, ali nije dugo izdržala bez njih, pa im se ubrzo priključila.

Izložba na travi

(/slika2)– Afrika me je osvojila već na prvi pogled – priseća se. – Ta civilizacija, deset hiljada godina stara, za mene je bila novi svet. Bilo je fascinantno. Razumela sam umetnike, među kojima je bio i Pikaso, koji su u prebogatim riznicama afričke umetnosti nalazili motive i inspiraciju.

U Afriku je donela i svoje oslikano staklo. Zaintrigirala je tamošnju umetničku javnost i imala promociju na kejptaunskoj televiziji. Pošto nije imala atelje, niti galerijski prostor, izložila je radove na travi, pod palmama, što je bila svojevrsna atrakcija.

Žarko je želela da naš narod predstavi javnosti na tlu Afrike, gde ima nekoliko hiljada Srba. Okupljaju se oko srpske crkve „Sveti Toma” – jedine na afričkom kontinentu. Kuću, s pogledom na portu tog hrama, što joj je davalo energiju i volju za rad, kupila je zahvaljujući tamošnjem agentu za nekretnine koji je, eto slučaja, bio – iz Beograda.

Jako drži do svojih korena. Baka je i zadojila ljubavlju prema ručnim radovima i prema tradiciji. Na svemu što sada radi vidi se eho te ljubavi, bilo da je reč o oslikanom staklu, paravanima, ili modnim kreacijama. Kreirajući odeću, koristi stilizovane detalje sa jeleka, kecelja, košulja... Nije zainteresovana za aktuelne modne trendove i sezonske boje, već za ono što je trajno moderno i ženstveno, a samo sa „dodirom” etno-stila. Radi male serije, za drugarice i svoje verne mušterije, među kojima su i književnice, harfistkinje, umetnice kojima se i sama divi. Prava mala bašta ženskih duša.

Izložbe je inače imala i u Njujorku, i ugalerijama širom Evrope, tako da su njeni radovi našli mesta u kolekcijama princa Alberta od Monaka, Opre Vinfri, Hilari Klinton, Madlene Cepter...

Okuplja kreativne

(/slika3)Posebno voli velike komade stakla kroz koje prosijava svetlost, pa su njene vaze visine čoveka, čaše zapremine šest litara... Sve što uradi deluje skupoceno i ekstravagantno, iako nije skupo.

– Mi smo narod ne samo sa velikim srcem i smislom za lepo, nego i umećem da od nečeg običnog napravimo nešto privlačno. Lepota stvaranja i življenja deo su mog života i odbrana od ružne svakodnevice. Važno je vratiti čoveku veru u sebe samog. Moj najveći talenat je možda sposobnost da okupim kreativne ljude oko sebe i stvorim mali tim. Lampa uključuje i stolara i električara, a moda vezilje, pletilje, krojačice – navodi Jelena koja je, kaže, srećna kad sve što dotakne ulepša, a ljude oko sebe, ako može, usreći.

Po selima Zlatara je iz ambara izvlačila tronošce, iz mlekara karlice i oslikavala ih. Podmlađene vremešne peći, fenjeri i mlinovi „pričaju” u novom prostoru priču o starim vremenima. Etno-selo na Zlataru, za koje je radila kompletan enterijer, biće otvoreno do leta.

Ikone, koje smatra krunom svog stvaralaštva, počela je da slika po povratku iz Afrike, završivši najpre ikonopisačku školu. Uz zanatski deo proučavala je i veru, kroz post i molitve su joj se otvarale duhovne oči. Kaže da zahvaljujući tome u ozbiljnom životnom dobu dobija prave odgovore na važna pitanja o životnom smislu.