Метал с душом

Пишући носталгичну поезију о старим напуштеним кућама, Милован Павловић Мипа сваку песму је пропратио скулптуром. Инспирисали су га делови оруђа и разни други метални предмети који су се користили у домаћинству. Кашике, тањири, лавори, браве, ланци, цевчице, шипке, федери, па чак и зарђали ексери имали су довољно „душе” да помоћу њих оживи лик и карактер наших сељака.

У те сврхе обишао је стотинак села у околини Крагујевца.

– Фотографисао сам старе куће, а многе су се као мотиви нашле на мојим сликама на платну. Све од метала што сам у њима пронашао, грабећи испред оних што сакупљају отпад, покупио сам и донео у радионицу. У почетку је, као симбол хришћанства, центар мог интересовања био крст. Направио сам око седамдесет скулптура и написао исто толико песама. За разлику од скулптура, збирка песама још није угледала светлост дана, али сам на ту тему завршио причу – напомиње наш саговорник задовољан што су неке од тих скулптура стигле и до српске православне цркве у Чикагу.

Гвожђурија на све стране

(/slika2)Кад је завршио ту серију остала му је гомила материјала. Ипак, недовољно да би направио све што је замислио, па је почео да обилази отпаде. Чак је и камион купио. Оно што мисли да ће му користити доноси и складишти где год нађе празно место. У кући, испред ње, у радионици, на плацу у селу надомак Крагујевца.

– Супруга ми често каже: „Доста ми је више отпада!”. Досадио јој је, нормално, поготову кад се саплете, јер где год стане, налети на гомилу гвожђурије. Али, кад се окрене и погледа ове скулптуре, све заборави. Саживела се с њима. Кад бирам које ћу да носим на изложбу, не дозвољава да оне које су јој омиљене износим из куће, јер се боји да их нећу вратити – додаје поносан на подршку своје лепше половине.

Милован понеку скулптуру створи за час, и то, каже с блеском у очима, веома добру. Било је оних које у ствари није ни морао да прави. Настале су малтене саме, само је им је, ту и тамо, требало нешто додати. Таква је, рецимо, скулптура пса, заправо, обичан ланац од бицикла који се тако савио да баш личи на њега. Све што је мени преостало јесте да „псу” ставим кост у уста.

Споменик Ускрсу

Милован понекад дуго чека тренутак инспирације, посматра материјал и чека да се појаве те нити прошлости којима он после дарује душу. Већину онога што је нашао, остављао је тако како је и затекао. Ако је на њима било мало пластике или дрвета, није дирао. Сечење, кројење и фарбање није долазило у обзир. Једино је готове радове премазивао лаком за камен, да би их сачувао од рђе.

(/slika3)Како је време одмицало, склапао је све компликованије скулптуре.

– Желео сам да дочарам нарави људи који су живели у тим старим кућама неким детаљима који би осликавали њихове навике. Да бих добио замишљени лик, повезивао сам сродне комаде и интересантне облике. Имао сам потребу да кроз скулптуре прикажем и прошлост, и садашњост, и будућност. Тако су се међу њима нашли и Марко Краљевић, и чувени крагујевачки глумац Љубомир Убавкић Пендула, али и српски сељак на корњачи. Ту скулптуру назвао сам „Српски путеви за Европу” а под тим именом је и организована изложба у Привредној комори Србије – подсећа Милован који се, како рече, с уметношћу најпре срео као организатор културних дешавања, а касније и као учесник.

Од тренутка кад је почео да прави скулптуре од метала прошло је десетак година. Плодови маште обогатили су му срце, каже. Оно што је до сада створио представио је на осамдесетак самосталних изложби од Америке до Аустралије, и с поносом помиње да му се четири скулптуре налазе на јавним површинама. Једна од њих, споменик Ускрсу, постављена је у градском еко-парку у Крагујевцу.

На крају нашег разговора сазнали смо да је Милован тек сада у пуном стваралачком заносу и да све више „пише” скулптуром која је постала суштина његовог живота.