Metal s dušom

Pišući nostalgičnu poeziju o starim napuštenim kućama, Milovan Pavlović Mipa svaku pesmu je propratio skulpturom. Inspirisali su ga delovi oruđa i razni drugi metalni predmeti koji su se koristili u domaćinstvu. Kašike, tanjiri, lavori, brave, lanci, cevčice, šipke, federi, pa čak i zarđali ekseri imali su dovoljno „duše” da pomoću njih oživi lik i karakter naših seljaka.

U te svrhe obišao je stotinak sela u okolini Kragujevca.

– Fotografisao sam stare kuće, a mnoge su se kao motivi našle na mojim slikama na platnu. Sve od metala što sam u njima pronašao, grabeći ispred onih što sakupljaju otpad, pokupio sam i doneo u radionicu. U početku je, kao simbol hrišćanstva, centar mog interesovanja bio krst. Napravio sam oko sedamdeset skulptura i napisao isto toliko pesama. Za razliku od skulptura, zbirka pesama još nije ugledala svetlost dana, ali sam na tu temu završio priču – napominje naš sagovornik zadovoljan što su neke od tih skulptura stigle i do srpske pravoslavne crkve u Čikagu.

Gvožđurija na sve strane

(/slika2)Kad je završio tu seriju ostala mu je gomila materijala. Ipak, nedovoljno da bi napravio sve što je zamislio, pa je počeo da obilazi otpade. Čak je i kamion kupio. Ono što misli da će mu koristiti donosi i skladišti gde god nađe prazno mesto. U kući, ispred nje, u radionici, na placu u selu nadomak Kragujevca.

– Supruga mi često kaže: „Dosta mi je više otpada!”. Dosadio joj je, normalno, pogotovu kad se saplete, jer gde god stane, naleti na gomilu gvožđurije. Ali, kad se okrene i pogleda ove skulpture, sve zaboravi. Saživela se s njima. Kad biram koje ću da nosim na izložbu, ne dozvoljava da one koje su joj omiljene iznosim iz kuće, jer se boji da ih neću vratiti – dodaje ponosan na podršku svoje lepše polovine.

Milovan poneku skulpturu stvori za čas, i to, kaže s bleskom u očima, veoma dobru. Bilo je onih koje u stvari nije ni morao da pravi. Nastale su maltene same, samo je im je, tu i tamo, trebalo nešto dodati. Takva je, recimo, skulptura psa, zapravo, običan lanac od bicikla koji se tako savio da baš liči na njega. Sve što je meni preostalo jeste da „psu” stavim kost u usta.

Spomenik Uskrsu

Milovan ponekad dugo čeka trenutak inspiracije, posmatra materijal i čeka da se pojave te niti prošlosti kojima on posle daruje dušu. Većinu onoga što je našao, ostavljao je tako kako je i zatekao. Ako je na njima bilo malo plastike ili drveta, nije dirao. Sečenje, krojenje i farbanje nije dolazilo u obzir. Jedino je gotove radove premazivao lakom za kamen, da bi ih sačuvao od rđe.

(/slika3)Kako je vreme odmicalo, sklapao je sve komplikovanije skulpture.

– Želeo sam da dočaram naravi ljudi koji su živeli u tim starim kućama nekim detaljima koji bi oslikavali njihove navike. Da bih dobio zamišljeni lik, povezivao sam srodne komade i interesantne oblike. Imao sam potrebu da kroz skulpture prikažem i prošlost, i sadašnjost, i budućnost. Tako su se među njima našli i Marko Kraljević, i čuveni kragujevački glumac Ljubomir Ubavkić Pendula, ali i srpski seljak na kornjači. Tu skulpturu nazvao sam „Srpski putevi za Evropu” a pod tim imenom je i organizovana izložba u Privrednoj komori Srbije – podseća Milovan koji se, kako reče, s umetnošću najpre sreo kao organizator kulturnih dešavanja, a kasnije i kao učesnik.

Od trenutka kad je počeo da pravi skulpture od metala prošlo je desetak godina. Plodovi mašte obogatili su mu srce, kaže. Ono što je do sada stvorio predstavio je na osamdesetak samostalnih izložbi od Amerike do Australije, i s ponosom pominje da mu se četiri skulpture nalaze na javnim površinama. Jedna od njih, spomenik Uskrsu, postavljena je u gradskom eko-parku u Kragujevcu.

Na kraju našeg razgovora saznali smo da je Milovan tek sada u punom stvaralačkom zanosu i da sve više „piše” skulpturom koja je postala suština njegovog života.