Распродаја тргова

На великим трговима велики сат откуцава последње секунде пред поноћ, казаљке, рецимо, на Биг-Бену се поклапају, креће ватромет уз пуцање чепова тек отворених шампањаца, наздравља се, љуби и грли, сви су срећни и весели. Ту и тамо има неких новина у иконографији, али то су маргиналне стварчице. Иста слика, додуше у веома скромним оквирима, виђала се и на нашим просторима после ратних збивања у прошлом веку, када је народ, жељан мира и радости, излазио, рецимо, на Теразије, здравио се са ближњима, али често и непознатима, махао незаобилазним варјачама, великим и малим којима је, веровало се, растеривао ђавоље силе у новим наступајућим данима.

Али, последњих неколико година, слика са наших тргова за најлуђу ноћ мења се филмском брзином. За предстојећи дочек 2008. године, на пример, у Београду су планирана три места, односно подизање три бине за окупљање народа. За разне узрасте и различита хтења и укусе. Припрема се раскошна расвета, рефлектори ће начас обасјати полумрак у безмало пола града, неколико огромних јелки заузеће већ за то резервисана места, а за луду ноћ музичке групе монтираће бројне звучнике на бинама из којих ће моћни звук увесељавати суграђане широм метрополе, хтели то они или не. Инструменти за разнобојни ватромет већ су спремни, а добру атмосферу лагано подгревају најаве да ће са територије бивше југословенске државе у госте доћи десетине хиљада углавном младих људи.

Ова забава, наравно, изискује поприличну суму новца. Ако се зна да је за прошлогодишња весеља у Београду утрошено око 20 милиона динара, за овогодишња светковања планирана сума ће, по свему судећи, бити барем двоструко већа. Већи део тих пара припашће естрадним звездама од имена, мањи део носиоцима мање звучног презимена, редарским службама, обезбеђењу, за набавке...

Зна се да о свему томе широм Србије брину и одлучују градске главешине различитих политичких боја и дресова, а да ли све то чине у оквиру предстојеће предизборне кампање, или су и сами жељни те врсте забаве није познато. Али, јесте знано да грађане о томе нико ама баш ништа не пита, а при том се барата управо њиховим новцем. Можда и та непознаница има одговор, а он гласи да ће град свеукупно финансијски нешто чак и зарадити од силних ноћења туриста, новац који буду оставили у кафаницама или кафићима, поред трубача на сплавовима или трговима, мање у трговинама.

Наравно, то није све. После јутарњег мамурлука, друштво ошамућено од весеља и понеке чашице алкохола спас ће потражити у домаћим брендовима – расолу, ајвару, киселом купусу у Светогорској улици илити "Улици отвореног срца". Значи, програм ће бити продужен на 1. јануар, затим на ноћ и тако док се преморени туристи на разиђу својим кућама.

У великим градовима великих земаља промене у програму новогодишњег дочека своде се на минимум минимума. У циљу штедње. Размишљају ваљда да нису толико доброг стандарда и да немају новац за разбацивање. У томе се, ваљда, и разликују од наше широке словенске душе. Нисмо толико сиромашни да не можемо да дамо одушка себи за један празник. И ако наставимо тим правцем, следеће године у још сиромашнијој Србији биће још лепши и гламурознији дочек. Тако у недоглед док се неко не присети да у историји већ постоји такав лик са таквим идејама а звао се Потемкин.

Од других народа или држава ми се разликујемо у још понечем. Имамо и поправни испит за неке евентуалне пропусте које ћемо начинити током дочека 31. јануара, а то је дочек Српске нове године 13. јануара. Па после свега, ако би се нашао неко са примедбама заслужили бисмо да га с пуним правом назовемо намћором или злоћком.