Кад се шпијуни предомисле

ТРЕЋИ СВЕТСКИ РАТ ЈЕ ИЗБЕГНУТ, или бар привремено скинут с дневног реда. Само пре два месеца, председник Буш је драматично упозоравао да је Иран на путу да изазове трећи светски рат зато што тајно припрема сопствено нуклеарно оружје, и да због тога "на све начине" мора да буде заустављен. Не тако давно, 2005, закључак свих 16 америчких обавештајних служби гласио је да је Иран "одлучан да произведе нуклеарно оружје". А онда одједном, ти исти шпијуни саопштавају да више немају сумњи – а имају релевантне доказе – да је Техеран од војних експеримената са атомима одустао још 2003.

Шпијуни су се дакле предомислили, и ово је несумњиво један од највећих заокрета које је Америка направила у једном тако важном и драматичном спољнополитичком питању. Разуме се да обавештајци нису тек тако дошли до овако важног открића, нити да је неки тајни агент у стилу имагинарног јунака Јана Флеминга успео да прислушкује неки од састанака иранског врха, или се у Техерану докопа неких поверљивих стенограма. Балон иранске нуклеарне претње је надуваван из истих разлога због којих је сада изненадно издуван. Дојучерашња строго чувана обавештајна тајна претворена је у јавну чињеницу зато што је промењена перспектива дугорочних интереса Америке и краткорочних приоритета Бушове администрације. Дакле, политика.

НАПЕТОСТИ СА ИРАНОМ су морале да се ублаже подједнако због унутрашњих и спољних разлога. Деескалација је била неопходна јер је, прво, отворено превише фронтова. Код куће, то су тамни облаци економске рецесије, после бурних дешавања на финансијском тржишту (криза хипотекарних кредита). Бушово окружење је морало да реагује на уобичајену принуду да се предстојећа изборна година посвети економији, јер Американци углавном све мере нивоом свог личног благостања. Затим, треба имати у виду и партијски интерес да се повећају шансе будућег републиканског кандидата, који је у раним прогнозама већ проглашен за аутсајдера, пред офанзивом препорођених демократа, Хилари Клинтон и Барака Обаме пре свега.

Иран је, са друге стране, у самом епицентру америчких спољнополитичких интереса, не само као противник, него и неопходан партнер (реч "савезник" би у овом контексту била прејака). Америка је заглављена у Ираку (на чијем случају се шпијуни такође нису прославили), и одатле може да се избави само ако обезбеди политичко решење у којем један од фактора мора да буде и Иран. А са Техераном, једним од оснивача "осовине зла", не може да се улази ни у какве дилове све док се у исто време тврди да својим нуклеарним програмом представља највећу претњу светском миру.

Пошто је та претња скинута с дневног реда, то значи да су отворена врата за погађање око Ирака. У томе, Вашингтон ће раније или касније морати да уважи реалну меру интереса Техерана, који са једне стране не може да прихвати ирачки режим у којем би доминирали од Америке подржани (и наоружавани) сунити, нити да до краја има поверења у тамошње шиите. Распетљавање у Ираку, уз иранску асистенцију, биће дакле веома пипав посао, али не и сасвим немогућа мисија, како је то изгледало до пре неки дан.

ОБАВЕШТАЈНИ САЛТО који је управо направљен има и бонус, јер, између осталог, потврђује да Иран не воде ни лудаци ни будале, како је то до јуче у западној пропаганди представљано. Иранско вођство је сигурно, одлучујући се за обустављање војног нуклеарног програма (али га се, сасвим сигурно, не одричући потпуно), имало у својим калкулацијама извесност да му нуклеарне инсталације буду бомбардоване пре него што се из њих испили бомба, као што се то својевремено десило Ираку, и сасвим недавно, Сирији (у оба случаја бомбардовање је извела израелска авијација). Па чему се онда бавити јаловим послом.

Пошто је претходно са врха нуклеарних приоритета скинута Северна Кореја, брисање још једног имена са тог списка је знатно олакшање за америчке планере. Још само да то постане и за важне америчке савезнике, Немачку и Француску – Меркелова и Саркози у четвртак остали при оцени да Иран остаје "опасност" и да притисак на њега мора да се настави. Ахмединежад сигурно од непријатеља неће постати миљеник, али оно што се јасно види, кад се подвуче црта испод овог шпијунског заокрета, јесте да је Америка решила један кључни геополитички проблем у региону у којем је концентрат њених најважнијих интереса (нафта) и тренутних проблема (Ирак). Треба, значи, сачекати да се види колико ће најновијим развојем бити мотивисан Иран – и очекивати опрезни почетак нове дипломатске игранке.