Мршав учинак улагања

Према подацима Народне банке Србије, у Србију је у прва три месеца ушло 644,7 милиона евра страних директних инвестиција. Април је, према првим проценама, донео још око 100, тачније 99,2 милиона евра, па је тако четворомесечни учинак достигао трећину од првобитно, у децембру, Меморандумом о буџету и економској политици циљане 2,2 милијарде, односно половину у међувремену на 1,5 милијарди утањених процена овогодишњег прилива.

Без дубље анализе, могло би се рећи не баш лош почетак године од које, бар кад је реч о страним улагањима, објективно не треба много ни очекивати. Поређења ради, ни почетак прошле године није био берићетнији – за прва три прошлогодишња три месеца убележено је око 850 милиона евра прилива. Међутим, невоља је што је више од половине износа који је стигао преко границе – 407,5 милиона евра – заправо руска уплата за НИС, уговорена прошле године.

Како ће Србија, без продаје неког већег јавног или друштвеног предузећа, накупити 1,5 милијарди евра које најављује потпредседник Божидар Ђелић и на шта конкретно владини званичници рачунају, ни раније а камоли јуче нисмо успели да сазнамо. Јер, очигледно, „Бор” поново нисмо успели да продамо, нове „Фијатове” инвестиције се одлажу за наредну годину, па остаје једино нада да ће се бар откравити нека замрзнута, раније најављивана, гринфилд улагања. Истина, кад се све сабере, ни амбиција тешка 1,5 милијарди евра није велика, па није немогуће да се мало-помало до краја године и накупи више од милијарде. Очигледно је, ове године се прешло на игру малих бројки.

Додуше, на нашу несрећу, Србија у привлачењу страних инвеститора није блистала ни претходних година, кад није било кризе. Стартујући са 36 милиона евра страних директних инвестиција у 2001, достигавши врхунац – 4,286 милијарди у 2006 (захваљујући продаји „Мобтела”), и у протекле две године усисавајући нешто више од две милијарде евра, Србија је успела да убележи осмогодишњи учинак од тек 12,3 милијарде евра, сврставши се међу земље са најмање страних директних инвестиција по становнику у транзиционом региону. Поређења ради, Румунија је умела да усиса чак 11 милијарди евра – и то годишње. Истина, ма како невелике биле, од страних директних инвестиција се протеклих година живело и на њима се и градио раст бруто домаћег производа.

Такође, до трећег квартала прошле године прилив капитала био је довољан за финансирање текућег дефицита, што сада није случај и због чега се посеже за покрићем из девизних резерви, које су сада додатно попуњене ММФ-овим кредитом. Мада је у прва четири месеца у земљу ушло поменутих готово 750 милиона евра, толико и нешто више потрошено је на раздуживања државе и предузећа на име главница и камата за раније узете кредите. Па отуда и ових дана погрешна тумачења сасвим прецизне изјаве гувернера да је нето прилив капитала око нуле, кад се сабере оно што је ушло и оно што је изашло из земље, што се види из графикона. Рецимо, пошто су се прошле године задужила за још 2,4 милијарде евра, српска предузећа су за прва четири месеца, према подацима које је изнео гувернер, иностраним кредиторима раздужила (за камате и главницу) 145 милиона евра. Прелазак са задуживања на раздуживање поклопио се са почетком кризе. И добро и лоше, зависно из ког угла се гледа.