Члан мафије

Нисам могао ни да претпоставим да ће љубав према картама и мапама које за своју душу цртам у слободно време да ме доведе у сам врх септичко-фекалне мафије, и то захваљујући другу из обданишта. Уцвељеним гласом измолио је да му на свој сликовити начин „удесим једну финукартичицу” престонице и на њој означим еколошке „црне тачке”, и додао: – Баки, сине, у моди је млеко у праху, и то увозно, краве су неповратно отишле у „испашу”. Заменио сам цистерну, сад возим „медена колица”. То је сигуран бизнис: „Док бу-де љу-ди, би-ће и па-ра...”

Шта ћу, куд ћу, залегнем за друга. Нек му крене с фекалијама, кад већ није имао среће с млекаџијама. Није баки било ко! Баки је, еј... Па играли смо се као мали у песку! Прионем на посао. Пронађем загађене потоке, речице, дивље депоније и отпаде... Проспем црне тачке по Београду. Црну кишу. Црни пљусак...

Покупио ме је с утрубиченом мапом код Богословије и провозао по кружном току.

– Баки, сине, ускачи у „медењак”... – нестао је његов глас у рулању мотора камиона – цистерне.

– Већ си пун! – ухватио сам се за нос.

– До врха! Цури путем иза мене! Морам нежно да управљам. Шта да радим кад у Јајинцима, Лештану, Жаркову, Миријеву и Крњачи много једу, брзо се пуне септичке јаме, последице су очигледне, бућкају иза... – смеје се газда.

– Ево мапе. Запамти, ово ти је водич за опасан посао којим се бавиш. Туфне су места на којима ни за живу главу...

Рула цистерна. Један круг, други, трећи... Врти ми се и Богословија и ОФК-ов стадион око главе. Прска жуто по асфалту. „Смра-де!”, добацује неко из кола. Баки урла, не остаје дужан. Псовке лете.

– ...не смеш да „олакшаваш” товар. Види... не могу да дишем, ух, а ни да прежалим што си напустио транспорт млека... Не смеш, чујеш ли шта ти говорим, да пуниш шахтове за кишницу, канале у Панчевачком риту...

– Ало, сељооо!

– Тата ти сељааа!

– ...ни да крљаш у Саву, Дунав, Топчидерку, засипаш Галовицу, Каловиту... Заобиђи урнисани рукавац Аде Хује и, молим те као пријатеља, прескочи како знаш речицу Болечицу, нашу болесницу...

– Ко ти даде дозволууу, сто-кооо!

– Болесна женоооо!

– ...Некад давно на њене обале долазили су Београђани на излет, жабе су веселокрекетале, пецароши весело пецали, а сада је то једна смеса мазута, отровних боја и нешто воде без иједног живог створа. Сад стани, не могу више да издржим...

– Баки, сине, знао сам да ме нећеш изневерити... Хвала ти ко брату... Оћеш још један „медени” круг...

– Силазим, буразеру, зло ми је... – машем му, а он је с мојом мапом нестао у више киселом него меденом облаку. Смучило ми се од вожње и пакленог смрада који је пратио камионче на 30 степени Целзијусових...

Дошао сам кући, улетео у купатило да са себе сперем „траг” превоза, кад – телефон. Опет баки син. Запомаже.

– Баки, сине, уватила ме милиција, привели ме због ове твоје мапе. Таман сам празнио цистерну на ушћу Болечице у Дунав, баш како си ме детаљно упутио, кад ме заскочише! Питали каква је то мапа, а ја им реко да си ти власник и идејни творац, као што јеси, и да је све ово с црним тачкама твоја креација, као што јесте, и упутство за моју нову шљаку.... Зваће и тебе на разговор...

Испустио сам слушалицу и уронио у каду. Дошло ми да никад не изроним. Зазвонило је на улазним вратима. Под водом је одзвањало. Бубњало. Нисам хтео да изађем док не завршим. Чекали су. Нису одустали. Купао сам се и купао. Кад сам се најзад средио, намирисао и отклонио сваку сумњу да сам се возио у „медењаку”, отворио сам.

– Ви сте означили координате помоћу којих је ауто-превозник СЗР „Сигурни путић” пронашао прилазно место ушћу Болечице у Дунав, у Винчи...

– Ја.

– Глеј га, наредниче, како се напирлито: споља гладац, а изнутра – мафијаш! Вуци се у станицу на информативни!

Дарко Калезић