Лепота носи и усамљеност

62. КАНСКИ ФЕСТИВАЛ
Кан, 23. маја – Моника Белучи (рођена 1964. у умбријском селу Ћита ди Кастело), некадашња студенткиња права, модел, девојка са календара, а као ТВ глумица постала је једна од најтраженијих филмских глумица данашњице. Понос и дика Италијана, пресрећних што је њихова земљакиња наследила статус славних претходница– Софије Лорен и Ђине Лолобриђиде и понела епитет диве.

Звезда филмова Торнатореа, Ризија, браће Верховски, Спајка Лија, Мела Гибсона, Блијеа, Гилијама, супруга француског глумца Винсента Касела и мајка ћерке Деве, једна је од најлепших жена света. Ускоро ћемо је гледати и у новом филму Ђузепеа Торнатореа, затим и Џона Тартлтауба у којем ће играти уз Николаса Кејџа и Акфреда Молину, у Питофовој бајци о сиренама, а говорка се и о њеној улози у новом филму Џоела Шумахера...

Лепотица Кана, веома је пријатна и садржајна за разговор. Овај који је данас пред вама, вођен је пре неколико дана у Кану, после светске премијере француског филма „Не осврћи се” Марине де Ван, у којем заједно са Софи Марсо тумачи лик књижевнице која током потраге за сопственим идентитетом постаје двострука личност.

Слушајте Моника, Ви сте заиста прелепи и сасвим је природно што сам љубоморна. Но, филм Марине де Ван, није о лепоти?

– Не, ово је филм о болу. Психолошки дубок филм о жени која је изгубила контакт са реалношћу и не препознаје више никог из свог живота – ни мужа, ни децу, ни мајку ни себе саму. Ово је и филм о патњи кроз коју деца могу да пролазе током одрастања, не разумевајући свет око себе, да би касније – када одрасту – трпели последице те патње.

Занимљиво у филму је да Ви и Софи Марсо играте две различите стране истог лика. Претпостављам да је и то за Вас било изазовно?

– Веома. Софи и ја смо толико различите, а редитељка је желела да потенцира те разлике. То је разлог што је у филму појачана моја медитеранска страна и изгледа и личности. Међутим, претапање наша два лица и тела у једну особу– новелисткињу Жан, збуњује многе, чак и нас две. Када су нам једном током снимања показали фотографије из претходно снимљених сцена, Софи ме тихо запитала: „Јесам ли ово ја или ти?”. Пажљиво сам гледала у фотографију, али сам тек после неког времена могла да јој одговорим: „Не драга, ово ниси ти, ово сам ја!”.

Може ли се филм „Не осврћи се” да се окарактерише искључиво као психолошки трилер?

– Рађе бих га назвала ауторским трилером, јер Марина де Ван припада младој генерацији француских аутора. Она није само редитељ, она је и сценариста и особа која је учествовала и у компјутерском генерисању слике.

Да ли је за прихватање ове улоге за Вас било пресудан лик жене са подвојеном личношћу?

– Сама прича је била интересантна, сценарио који је добро написан. Видите, тешко ми је да прецизирам моменат када кажем „да” за неку улогу. Понекад прави изазови уследе тек када дате свој пристанак и одлучите да ћете учествовати у одређеном филму. Филмове као што су били „Неповратно” или „Страдање Исусово”, прихватила сам због њиховог хуманог аспекта и пунокрвне људскости ликова. „Малена” је био филм о лепоти, али и о томе како лепота може да креира и зло у људима. Допада ми се и што редитељи о мени размишљају као о глумици којој није искључиво намењена лепота. Волим учешће у филмовима који ми помажу да откријем и мрачне стране своје личности.

Зар имате и своју мрачну страну?

– Наравно да имам. Па ја сам људско биће и морам да се носим са самом собом. Морам да се носим и са својим страховима. Уз то, ја сам жена, а женама је много теже. Ми имамо дупли посао, морамо да водимо рачуна о породици, деци, кући и о сопственом послу. Међутим, можда ми та преоптерећеност помаже да истражим део своје личности. У томе ми помаже и мој посао – глума, због чега могу да се подвучем под сопствену кожу.

Постоји ли разлика између Вашег имиџа и онога ко сте заправо?

– О, и те како. Видите, када сте лепи то је као да имате маску. Људи о вама размишљају на одређени начин не оптерећујући се тиме ко сте и какви сте изнутра. Увек вас прати тај дуалитет и предрасуде типа: „О, она је лепа, она је глупа”, а са тиме треба да се носите читав свој живот. Једна ствар је имиџ који негујете пред јавношћу и обожаваоцима, а свакодневни живот и обавезе су сасвим друга ствар. На црвеном тепиху је јавност видела Монику онакву какву жели, у црвеној хаљини, гламурозну, професионално нашминкану и накићену. Кога интересује да сам само десет минута пре изласка на црвени тепих разговарала са дадиљом свог детета, дајући јој упутства за ноћ? Кога интересује што сам се ујутро пробудила са подочњацима и главобољом, скупљала играчке расуте по поду? Лепота изазива радозналост, али као што је рекао Оскар Вајлд – носи са собом и усамљеност. Проклетство. Ако сте као жена само лепотица, као глумица нећете снимити више од једног филма. Ништа вам не вреди без талента и знања.

Како гледате на то што Вас и даље сматрају секс симболом?

– Слушајте, после неког времена томе је дошао крај. Бити сматран секс симболом је нешто што је повезано са специфичним биолошким периодом у животу. Дакле, не мислим да то може трајати вечно. Моје дете је ту да ме опомиње како време пролази.

Сматрате ли да сте сада као мајка потпуно реализована и као жена?

– Апсолутно. Али, чак и када постанете мајка ви сте још жена. Како било, моја ћерка Дева је заиста смисао мог живота...

Ваша интернационална каријера била је својевремено потврђена када сте освојили „Златни глобус”, и то за најбољи перформанс у европском филму, Торнатореовој „Малени”. Шта мислите који су то квалитети потребни да глумица постане и звезда и пробије се до тог статуса?

– Да будем искрена, заиста о себи не размишљам као о звезди већ саму себе видим као глумицу. Заиста не мислим да ту постоје нека тешка и брза правила. Ова професија је непредвидљива, можете да имате неколико одличних улога у веома успешним филмовима, али исто тако да после имате неколико неуспешних година. Добре улоге у неуспешним филмовима.Чак и ако имате довољно вере у нешто, не значи да ће се створити све потребне околности.

Није ли прихватање улоге жене старе пет векова у филму „Браћа Грим” Терија Гилијама могло да значи и потенцијални „удар” на глумачку сујету?

– О, то никако!„Браћа Грим” је филм у чијем сам настанку бескрајно уживала. Уживала у интелигентним и провокативним играријама и идејама Терија Гилијама, у костиму Краљице огледала, у пажњи којом су ме обасипали и Мат Дејмон и Хит Ледџер. Помисао да играм 500 година стару краљицу чија лепота не пролази, да доживим такву физичку трансформацију постигнуту врхунском филмском маском, била је толико изазовна да јој нисам могла одолети.

Постоји велика разлика у критикама овог филма, између америчких и европских критичара.Европљани су били позитивни, како то објашњавате?

– Перцепција америчких гледалаца је другачија. С друге стране, традиција и култура на страни су Европе. Сваком просечном европском гледаоцу, чак и малој деци познате су све бајке браће Грим. Са њима смо се сви у европским земљама сусретали још у најранијем детињству и зато не чуди што је овај филм наишао и на препознавање и на љубав европске публике и критичара. Американцима је засметало и то што је за њихов укус ово сувише „на ивици доброг укуса”. Али, то је бајколики „Монти Пајтон” и Тери Гилијам и то је такође нешто што је Европи веома познато.

Када сте почињали са глумом јесте ли могли да замислите себе уз толико значајних редитеља?

– Ни случајно. Нисам могла ни да сањам да ћу срести тако високо котиране редитеље који потичу из тако различитих култура, имају различити стил и снимају на тако различитим језицима. То је феноменално искуство и привилегија не само за неког ко је глумица, већ и за свако људско биће.

Је ли тешко играти у емоционално интензивним филмовима као што су „Неповратно” Гаспара Ноеа, „Сећаш ме се” Мучиноа или „Не осврћи се” Де Ван ?

– Генерално, сваки филм је пун емоција зато што је много страсти свуда наоколо и међу људима који га стварају. Сваки лик је пун страсти у свим филмовима које помињете.Пуни су и физичке интензивности. Филмови Ноеа и Мучиноа, сваки на свој начин, говоре о жени коју је уништио мушкарац који ју је волео. Уништио јој личност, угрозио живот. Још је Оскар Вајлд рекао да „сваки мушкарац убија све оно што воли”, да је то у природи човека. И та помисао била је значајна у идеји оба ова филма.Филм Марине де Ван, нуди сасвим другачију димензију жене.

Свака жена се бар понекад запита „Шта ћу после када све ово прође”, а Ви?

– Ха! Као прво, надам се да ћу имати веома дуг живот. Не могу да предвидим шта ће бити сутра, јер је и размишљање о овом данас већ велики посао. Не могу себе да пројектујем у ситуацију десет година, осим што ће моја ћерка тада имати 15 и бити девојка, и што ће она имати будућност а ја прошлост.

И нећете, попут јунакиње у Вашем последњем филму, још трагати за идентитетом?

– Трагање за идентитетом траје заувек, јер се мењамо, одрастамо и имамо проблема да се носимо са самима собом. Процес запитаности над тиме ко сам заправо, да ли сам оно што су о мени креирали моји пријатељи, породица или сам неко и нешто друго, трајан је. У свему томе ваља се борити да се дефинише право „ја”.