Немам машту за комедију

Ексклузивни интервју: Михаел Ханеке

Кан – Коначно могу да кажем својој жени: „Ово је тренутак у којем сам истински срећан!”, изјавио је Михаел Ханеке, пошто је из петог покушаја освојио „свети грал” светског филма – канску „Златну палму”.

Аустријски сценариста, позоришни и филмски редитељ, у досадашњој плодној каријери такмичио се у Кану са пет филмова и до сада освојио Гран при за „Пијанисткињу” (2001) и награду за најбољу режију за филм „Скривено” (2005. године ову му је награду као председник жирија доделио Емир Кустурица). Највеће признање 62. Канског фестивала, за филм „Бела трака”, уручила му је председница жирија – глумица Изабел Ипер, која је за улогу у Ханекеовој „Пијанисткињи” и сама освојила највеће канско глумачко признање. Уз то, Михаелу Ханекеу припала је и награда жирија Међународне федерације филмских критичара.

Иако је „Бела трака”, заправо, филм епохе чија је радња смештена у праскозорје Првог светског рата и рађања нацизма, у њему се – као што је то чинио и у „Бенијевом видеу”, „Смешним играма”, „Непознатом коду”, „Пијанисткињи” и филму „Скривено” – Ханеке поново на документаристички начин бави зебњом породице, осећањем страха и кривице, односом деце и одраслих, двоструким моралом…, уносећи у све то и велики лични ангажман уз задржавање редитељске хладноће и смирености.

О томе је и било речи током разговора, вођеног са овим занимљивим аутором у Кану, дан после светске премијере његовог филма „Бела трака”.

Тема насиља и кривице вратила се у центар Вашег дела?

Ове теме истражујем у свим филмовима. У нашем друштву питање насиља је неизбежно. Што се тиче кривице, одрастао сам у јудео-хришћанском окружењу у којем је то увек присутна тема. Не морате бити лоша особа да бисте постали криви и носили кривицу – то је део наше свакодневице. Филм са највише насиља који сам снимио био је „Смешне игре”. Живимо у свету који је насилан и који непрестано производи насиље. Не могу да кажем да је оно моја фасцинација, али о њему говорим јер га се плашим.

Уобичајено „ханекеовски” и у „Белој траци” у заплету постављате више питања него што дајете одговора.

Нема ту објашњења. Моје правило је увек било да се постављају питања, да се веома јасно представљају и да се прича приповеда тако да гледаоци могу сами да дају одговоре. Све другачије постављено значило би калкулацију. Пролазим кроз велике напоре како бих постигао овај ефекат. Иначе, верујем да уметност треба да поставља питања и не нуди одговоре, што се увек чини сумњивим, да не кажем – опасним. Студирао сам филозофију и моје искуство је да је филозофија рационални начин постављања питања а не давања одговора.

Радњу филма сместили сте у период пред сам почетак Првог светског рата, а све је могло да се догоди и данас?

У томе и јесте моћ филма. Радио сам на овом пројекту више од десет година, стрпљиво, полако. Главни циљ је био да се фокусирам на групу деце коју су „кљукали” вредностима трансформисаним у апсолутне, и како се оне могу одразити на њих. Уколико принципе или идеале, политичке или религиозне, уздижете до статуса апсолутног, они постају нехумани и доводе до тероризма. Други наслов филма о којем сам размишљао био је „Десна рука божија”, јер би се он заиста односио на децу, у филму „храњену” идеалима и тешким казнама из чега се она изврћу на зло. Штавише, овај филм није само о фашизму – што би било превише једноставно тумачење јер је прича смештена у немачко село, већ је ово филм о коначном обрасцу понашања и универзалном проблему изопачених идеала.

У „Белој траци” показали сте нам и све благодети црно-белог филма?

Све познате слике из касног 19. и раног 20. века су црно-беле. Све успомене на тај период су црно-беле, док рецимо 18. век замишљамо у колору, захваљујући сликарским радовима али и романтичним филмовима који су снимљени о овом периоду. Радити црно-бели филм, велики је изазов. Уједно, оваква одлука ми је омогућила и ефекат дистанце од наратора који постоји у филму. Од сеоског учитеља који хронолошки прати све немиле догађаје током једног лета, сумњајући да се иза свег зла крију строго васпитавана, тешко кажњавана и покорна деца. Оно што је важно, јесте пронаћи одговарајући медиј за портретисање времена и људи.

Теме се у Вашим филмовима мењају, али стил остаје исти – увек се препознаје Ханеке?

Све моје филмове урадио је исти стваралац и ја се надам да имам потпис, лични стил који ће се лако идентификовати. Стил треба да буде креативан, а служба форме је да буде одраз приче коју није неопходно адаптирати за сваког. Но, надам се да су људи сада већ способни да препознају мој рад и да име Ханеке има већ довољно кредита којим може да се отвори шпица сваког следећег филма.

После „Бенијевог видеа” питала сам се какав ли је то човек који може да сними овакав филм? Каква сте Ви врста особе?

И ја се то стално питам.

Да ли покушавате да нас „убијете” током гледања Ваших филмова?

Друштво у којем живимо има много смртније последице по нас од гледања мојих филмова, који покушавају да укажу на проблеме са којима се свакодневно суочавамо.

Мале ствари у нашим животима могу да имају тешке последице. Је ли осећање кривице оно о чему треба да се преиспита и филмски јунак и гледалац Вашег филма?

Мислим да то није питање кривице, већ питање зашто је неко одговоран за оно што чини и што је починио док је био дете. Мислим да сви ми заједно имамо тренутке себичности и тренутке које бисмо најрадије желели да заборавимо.

Немогуће је не ценити и Ваш лични ангажман. Ангажовани филмски аутори данас су права реткост?

Став и ангажман нису служба. Уметник сам одлучује да ли ће његова уметност бити ангажована, да ли ће његов рад бити озбиљан и самим тим и он схваћен озбиљно, без обзира на то што може да изазове и дебате. Најважније у таквој врсти ангажмана јесте покушај рефлексије стања друштва и онога што се сматра егзистенцијом. Уметност може да буде и забава, али и тада може да буде диверзивна и да фокусира Ваше мисли.

Када ћете да снимите комедију?

Нажалост, немам довољно развијену машту за комедију. Током двадесетогодишњег рада у позоришту, само сам једном на сцену поставио комедију. И био је то мој најгори комад.