Страх од оскудице

„Ово је време у коме је осиромашила српска сиротиња”, каже ми Петар Ђурић. „Да! Али не само сиротиња и не само српска. Светска криза је увек време беде.”

Али неће сви људи да саучествују у тој беди. Једни, зато што им се то може, а други зато што нису спремни да се суоче са истином стања, свог, свога града, регије, државе или континента. За њих се у кризно доба морају отварати школе сиромаштва.

Прва лекција у тој школи јесте да се морају увести безмесни дани. Стара правила о посту подразумевају да се средом и петком не једе месо. Убеђени месождери ће то наравно с гнушањем одбити.

Друга лекција је да се сваки сиромах плаши да не постане још сиромашнији. Сећам се кад сам, у скромно офуцаном и већ остарелом оделу на себи, стао пред излоге текстилних радњи у Риџент стриту у Лондону; мој шок је био жесток. Смислио сам тада да је на тај призор „сирома’ Раша Попов почео да се плаши да не постане сирома’”.

Али онда се сетим Вукове народне причице о једном цару који се разболео од неизлечиве болести. Кажу му лекари да би оздравио само ако обуче на голо тело кошуљу срећног човека.

Емисари крену на све стране и кога год запитају „Јеси ли срећан?”, он одговори да није. Али у некој колибици нађу једног, бави се о себи и пева. „Јеси ли срећан!?” „Јесам!” Они на њега – „Дај, брже скидај кошуљу, да је понесемо”. А онај им не да. „Што не даш, несрећо?” „Па ја немам кошуље”.

Тако ствар изгледа на елементарном нивоу. Међутим, у вишим разредима школе сиромаштва предаје се већ Сартр. А он је рекао да јестрах од оскудицепратећи демон свих људи, с тим што је тај страх најјачи у душама богаташа.

Нас данас занимају превасходно богаташи. Јер ми не знамо до које мере су они светску кризу изазвали те за њу одговарају, као што не знамо до које мере владају светом и нама, колико су се дочепали полуга власти и владавине. Ми не знамо да ли су такозвани политичари само картонске лутке у свету као великом позоришту лутака, док би иза тих лутака били скривени колоси који потежу конце... спремни да развале читавo позориште ако их лутке престану слушати. А средства за разваљивање светског позоришта лутака постоје већ 65 година, од Хирошиме!

Зато нам је важан тај Сартров панични страх богаташа од оскудице. Извесно је да се они не боје закрпа на коленима и на туру, како би се сваки прави сирома’ природно бојао. Они се боје да не остану без милијарди барела нафте. Боје се да им се не ускрате рудници ретких метала скривених под пашњацима оголелих земаља. Неће они овце које глођу оскудну траву онде, већ хоће блага из недара земље под овцама.

Из богаташког страха од оскудице рађа се светски империјализам, из тог истог страха у временима кризе он би могао да се преобрази у нешто ново, чудовишно и неслућено.

Почетна фаза богаташког страха од оскудице одвијаће се као изненађујућа серија излива помамног луксузирања. Јер кад се боји да не постане сирома’ лорд одвајкада испољава познату склоност ка кицошењу.

Вера Ерлих је у нашој сиромашној земљи (с тим што је тада она била много већа) запазила социолошки феномен дисимулације сиромаштва! Кад се то преведе, добија се: панично помамно и упорно прикривање сиромаштва.

По нашим малим местима шетале су се сподобе у белим оделима под белим шеширима. Одела су им бивала све тања, а они су настављали да се шепуре као богаташи и захтевали да их називају „конте”, „газда Мито”, или „господару”. Нико није смео да им открије да су у свом господству остали без коре хлеба и да им закрпе прете.

Примећујем да се током ових девет месеци страшне светске економске кризе (походне лимузине пресују за старо гвожђе!?!) сиромаштво прикрива на свим нивоима. Они које су некада називали капиталистима, иако су до јуче кукали да ће се сировине за раст индустрије исцрпсти, сада пресују поменуте лимузине! Да се не би угрозио текући профит, расипају се сировински ресурси! Светски спорт као изразита манифестација луксуза спортске класе удружене са елитним слојевима није у кризи. У кризи је онај сирома’ чији је страх од оскудице мањи.

Прикривање сиромаштва је опасно јер може да послужи млатипарама да произведу катастрофу. Сиромаштво се не сме крити.