Пионирска заклетва

Прославио сам 29. новембар како доликује. Пионирски. У ићу и пићу, здрављу и весељу. Није било гице на овалу, али је астал био пун ђаконија. Гибаница, зељаница, пита с месом... Салата са печуркама, салата са шунком и сусамом, француска, руска... Ајвар, туршија, кукуруз...  Све по реду. Прво слано, после слатко. Чоколадна торта и специјалитет куће – бајадерице од плазме. Њам, њам. На крају ми је Хана наточила пиће. Да се куцнемо и наздравимо. Напунила је 10 година! Свој рођендански шампањац хтела је да попије баш са мном. Не пијем дечија пића, ударе ми у главу. Ово нисам могао да одбијем. Јер, Хана и ја смо стари другари. Знамо се од рођења. Тако рећи.
У длану ми је писало да ћу се зближити са Ханиним родитељима. Али, тек пошто се они сами нађу и зближе. Тако и би. Упознали су се на журци и отишли у Соул фуд. Отплесали су уз "Ју кен мејк ит иф ју трај" и одлучили да покушају. Заједно су изашли у ноћ и клупко је кренуло да се одмотава. Само од себе.
Случајно сам их срео неколико недеља, или месеци, касније код Кокољевића, у Браће Југовић. Ушао сам да се пригрејем после једне шетње у зиму 1996/97. Читаво друштво већ је било на окупу. Будући Ханини мама и тата седели су на троседу. То им је био један од првих заједничких наступа пред публиком. Ја сам их, у сваком случају, тад први пут видео заједно.
Будући Ханин тата играо је тада на гостујућем терену, али је и будућа Ханина мама имала малу трему. Навијала је за будућег Ханиног тату. Знате већ како то иде у тим осетљивим ситуацијама, кад друштво аминује или улаже вето. Мој благослов су имали одмах. Али, ја сам тад био само мали ђакон који се случајно задесио на конгресу Светог синода. Тек касније сам аванзовао.

Те вечери у Браће Југовић нисам наслутио да ће баш они бити Ханини родитељи. Не погледах у длан у правом тренутку... Нисам сигуран ни да су они, док су седели на троседу, били сигурни да су једно другом у дугорочном хороскопу. Кажу ми да јесу, а ја не знам како да им поверујем. Па, никад нису пратили астрологију, како су могли да знају. Имају можда неко шесто чуло?
Обоје су имали своје пријатеље одраније – из школе, из краја, са факултета. Моја улога почињала је касније. У другом чину. Београд, одмиче `97, уживамо у ниском паду после високог лета. Деца приводе крају своје школе и отвара им се светла будућност. Добре плате, комфорни станови, скупа кола стоје на изволте и чекају да их неко узме. Срећа и благостање чекају иза првог угла. Бомбардовање је иза другог. У сценарију је писало да излазим на сцену кад Хана почне да се рита из стомака. Реагујем на њене тајне сигнале.
Следећа сцена је у поткровљу. Ханина мама и Ханин тата морали су роди да јаве заједничку адресу. Некако су пронашли то поткровље у "Гаравасића" – мало изнад Аутокоманде, а као ван града... Очистили су га од паучине, обојили зидове у ведре боје и удахнули му живот. Иако није било грејања, тамо је увек било топло. Као у породичном гнезду. Ту је пре десет година долетела и Хана.
Ја сам се попео уз степенице. Хана је задовољно спавала у креветићу. Ханина мама је била срећна и насмејана. Зрачила је. Ханин тата је замутио нескафу. Сели смо крај прозора и почели да причамо. Знали смо се одраније, али смо се поново упознавали. Овај пут стварно. Причали смо о свему. Од Кулина бана наовамо. Надокнађивали оно што смо пропустили. Уживали у свим тим причама. Заједно смо по други пут прошли сва она места где смо први пут били сами. И десило нам се. Постали смо нераздвојни, а да то нисмо ни осетили.
Кад данас премотам филм, чак и кад га премотавам више пута, јасно видим да ми је то пријатељство променило живот. Линија мог длана кренула је једним другим путем. Путем који је водио ка многим новим сусретима, познанствима и пријатељствима. Ка испуњеним данима и ноћима чије боје, мирисе и укусе увек могу да дозовем у памћење и да ми то памћење на лице увек дозове задовољни смешак. Ка спознаји да је срећа друго име за уживање у једноставним свакодневним стварима, а уметност синоним за вештину хватања тренутака вечности. Хватали бисмо их, а да тога нисмо били свесни.

Следећи тај пут, нашли смо један од могућих излаза из лавиринта у који смо доспели. Многи су се у њему изгубили, предали очају, одустали. Ми смо се држали једни других и неким чудом остали на ногама. Мене су Ханини тата и мама шрафили сваки пут кад бих се успут расклиматао. И ја сам после шрафио друге. То је занат који се преноси "с колена на колено" и ради се волонтерски. Под условом да верујете у безусловно пријатељство.
Ханино одрастање било је пуно парадокса. У несрећној земљи, имала је срећно детињство. У доба оскудице ничим изазваних санкција, храњена је љубављу. У доба клаустрофобије, слушала је око себе разне језике. Имала је маму, тату и још бар десетак родитеља – мало ко је од чланова "проширене породице" у то доба смео да мисли о деци. Први пут се селила с непуну годину и по, за време бомбардовања. За сваки случај, поткровље је било сувише близу неба. Други пут сам јој мојим "стојадином" возио грабуљице и лопатице из "Гаравасића" у Лоле Рибара. На новој адреси није било зеленила. Тандркали су тролејбуси. Брзо се навикла на звук градске вреве. Успављивала се уз звук страсних расправа маминих и татиних другара. Упијала је, изгледа, и у сну јер постала је "мангуп" пре времена. Пожурила је да одрасте. Баш није морала.
Намучио сам се тражећи прави поклон за њу. Из убеђења купујем књиге, али за њу не налазим праву. Прерасла је све што је за њен узраст. А није богзна какав избор – као да су деца неки малоумници. Незнање из средњошколских клупа, ово по коме смо међу првима у Европи, кумулира се, изгледа, од малих ногу... Срећом, Архимед ми је ускочио у помоћ, нађох књижицу о његовим мудролијама. И Хани се допаде. Воли мудролије.
После шампањца сам се играо са другом децом. Било је много деце, да не поверујеш. Стекао сам и једног новог најбољег другара. Зове се Страхиња, али га сви зову Страле. Има седам година, тренира хокеј и има срце шампиона. Кад да гол, радује се као некад Драган Манце. Рођени је голгетер.
Ханин тата је пуштао неку лепу музику – Ђанга, Грапелија, Колтрејна... Рекао сам му да то искључи и пусти "Гранд шоу". Није у реду да деца буду неуклопљена и имају проблема у школи. Није ме послушао. Опет тера по свом. Неће да прекрши своју пионирску заклетву.