Говор маслине

На приморју је маслина симбол мира, плодности, здравља, изобиља и дуговечности. И Никола Нино Перовић пред њом стоји као пред светињом, а гледа је – очима уметника. Резултат тог погледа и вештина вајарске руке натерали су ово дрво да „проговори”. Те „приче” преточене у оригиналне скулптуре аутор је недавно представио и београдској публици, на изложби под називом „Говор маслине” у галерији „Прогрес”.

Материјал за своје радове Перовић проналази после великих непогода или пожара који повремено избијају на Црногорском приморју.

– Пошто маслина обично почне да гори од корена, углавном користим гране покушавајући да на тај начин уништеним стаблима дам нови живот да би трајала вечно. Тај нови живот огледа се у људским ликовима и фигурама – каже аутор.

Тврда као камен

Кад је почео да прави скулптуре од маслина, Никола није мислио да ће га то дуго држати, највише две-три године. Међутим, сада му интересовање које за њих влада једноставно не дозвољава да ствара у неком другом материјалу. Постао је познат, препознатљив, па му се често јављају и сасвим непознати људи да би му рекли где може да нађе нагорелу маслину.

(/slika2)– Користим повремено и друге врсте дрвета, али маслина ме је баш опчинила. Својом структуром и изгледом представља ми неисцрпну инспирацију и просто ме нагони да стварам необичне форме. Сваки пут кад нови комад поставим испред себе, копка ме шта ли се поред ње некад дешавало. Какве све љубави, сањарења, разочарања... Гледам га данима, док ми се у машти не укаже слика. После је лако реализујем. То је мој начин стварања – открива Никола.

Маслина је тврда, јака и издржљива као камен, па јој не треба нека посебна заштита од спољашњих утицаја.

– Кад уобличим ту неку своју причу, на крају је само патинирам чистим пчелињим воском, поштујући њен природни колоритет. Била би велика штета променити те дивне нијансе њене структуре које се стварају вековима. Из њих се и наслућује прошлост изгубљена у времену – истиче наш саговорник.

Да ће се посветити вајању, могло је доста рано да се наслути иако се у младости бавио музиком: свирао је соло гитару и компоновао, иза себе има две ЛП плоче и један сингл. Песма „Плаве очи” коју је изводио са својом групом „Мост” осамдесетих година била је хит године на Студију Б. Ипак, скулптура је преовладала можда зато што је прву направио још у дванаестој години. Његов отац је помислио да је однекуд донео туђу, па му је наредио да је врати тамо одакле је узео.

Када је, пре извесног времена, Паоло Чекини, доцент историје уметности на Ликовној академији Терни у Перуђи, видео Николине „рукописе” у маслини, доделио му је титулу почасног члана ове уважене италијанске уметничке установе. На њу је веома поносан.

Циклус скулптура у маслини траје већ деценију. Мало су га омеле године распада: са породицом је живео у Мостару а атеље имао у Неуму. Деведесетих се вратио у Црну Гору. Све што је пре тога урадио, остало је тамо где је настало.

Јелена у театру „Звездара”

(/slika3)Било му је потребно неко време да отпочне нови живот, да се „среди”, али о томе више не жели ни да мисли, ни да прича. Истрајао је јер га је ликовна публика просто терала да настави да ради. До сада је излагао у Тивту, где живи и ради, Подгорици, Никшићу, Љубљани, Перуђи, Будви, а коначно му је остварена и жеља да се представи Београђанима.

– Близу пет хиљада посетилаца је дошло на изложбу. Очигледно је да су људи жељни класичне скулптуре. „Шмек” природе буди машту и сећања и подстиче човека да ствара сопствену причу. У разговору са тим људима добио сам потврду својих вредности и сатисфакцију да стварам даље. Поплава емоција оставила је траг у књизи утисака. Прочитао сам да су се поједини и по неколико пута враћали да виде моја дела, да су их доживели као ликове из грчке митологије и да их ја подсећам на скулпторе из доба ренесансе. Све то ме обавезује да поново дођем – каже овај уметник.

У сваком од градова где је излагао остао је неки од његових радова, али посебно га испуњава радошћу што је драмски писац Душко Ковачевић одабрао скулптуру Јелене Савојске, племените црногорске принцезе и последње краљице Италије, да трајно краси простор фоајеа Звездара театра.

– Њено присуство у овом позоришту симбол је нераскидивих културних веза између српског и црногорског народа – истакао је на крају Никола Перовић.