Govor masline

Na primorju je maslina simbol mira, plodnosti, zdravlja, izobilja i dugovečnosti. I Nikola Nino Perović pred njom stoji kao pred svetinjom, a gleda je – očima umetnika. Rezultat tog pogleda i veština vajarske ruke naterali su ovo drvo da „progovori”. Te „priče” pretočene u originalne skulpture autor je nedavno predstavio i beogradskoj publici, na izložbi pod nazivom „Govor masline” u galeriji „Progres”.

Materijal za svoje radove Perović pronalazi posle velikih nepogoda ili požara koji povremeno izbijaju na Crnogorskom primorju.

– Pošto maslina obično počne da gori od korena, uglavnom koristim grane pokušavajući da na taj način uništenim stablima dam novi život da bi trajala večno. Taj novi život ogleda se u ljudskim likovima i figurama – kaže autor.

Tvrda kao kamen

Kad je počeo da pravi skulpture od maslina, Nikola nije mislio da će ga to dugo držati, najviše dve-tri godine. Međutim, sada mu interesovanje koje za njih vlada jednostavno ne dozvoljava da stvara u nekom drugom materijalu. Postao je poznat, prepoznatljiv, pa mu se često javljaju i sasvim nepoznati ljudi da bi mu rekli gde može da nađe nagorelu maslinu.

(/slika2)– Koristim povremeno i druge vrste drveta, ali maslina me je baš opčinila. Svojom strukturom i izgledom predstavlja mi neiscrpnu inspiraciju i prosto me nagoni da stvaram neobične forme. Svaki put kad novi komad postavim ispred sebe, kopka me šta li se pored nje nekad dešavalo. Kakve sve ljubavi, sanjarenja, razočaranja... Gledam ga danima, dok mi se u mašti ne ukaže slika. Posle je lako realizujem. To je moj način stvaranja – otkriva Nikola.

Maslina je tvrda, jaka i izdržljiva kao kamen, pa joj ne treba neka posebna zaštita od spoljašnjih uticaja.

– Kad uobličim tu neku svoju priču, na kraju je samo patiniram čistim pčelinjim voskom, poštujući njen prirodni koloritet. Bila bi velika šteta promeniti te divne nijanse njene strukture koje se stvaraju vekovima. Iz njih se i naslućuje prošlost izgubljena u vremenu – ističe naš sagovornik.

Da će se posvetiti vajanju, moglo je dosta rano da se nasluti iako se u mladosti bavio muzikom: svirao je solo gitaru i komponovao, iza sebe ima dve LP ploče i jedan singl. Pesma „Plave oči” koju je izvodio sa svojom grupom „Most” osamdesetih godina bila je hit godine na Studiju B. Ipak, skulptura je preovladala možda zato što je prvu napravio još u dvanaestoj godini. Njegov otac je pomislio da je odnekud doneo tuđu, pa mu je naredio da je vrati tamo odakle je uzeo.

Kada je, pre izvesnog vremena, Paolo Čekini, docent istorije umetnosti na Likovnoj akademiji Terni u Peruđi, video Nikoline „rukopise” u maslini, dodelio mu je titulu počasnog člana ove uvažene italijanske umetničke ustanove. Na nju je veoma ponosan.

Ciklus skulptura u maslini traje već deceniju. Malo su ga omele godine raspada: sa porodicom je živeo u Mostaru a atelje imao u Neumu. Devedesetih se vratio u Crnu Goru. Sve što je pre toga uradio, ostalo je tamo gde je nastalo.

Jelena u teatru „Zvezdara”

(/slika3)Bilo mu je potrebno neko vreme da otpočne novi život, da se „sredi”, ali o tome više ne želi ni da misli, ni da priča. Istrajao je jer ga je likovna publika prosto terala da nastavi da radi. Do sada je izlagao u Tivtu, gde živi i radi, Podgorici, Nikšiću, Ljubljani, Peruđi, Budvi, a konačno mu je ostvarena i želja da se predstavi Beograđanima.

– Blizu pet hiljada posetilaca je došlo na izložbu. Očigledno je da su ljudi željni klasične skulpture. „Šmek” prirode budi maštu i sećanja i podstiče čoveka da stvara sopstvenu priču. U razgovoru sa tim ljudima dobio sam potvrdu svojih vrednosti i satisfakciju da stvaram dalje. Poplava emocija ostavila je trag u knjizi utisaka. Pročitao sam da su se pojedini i po nekoliko puta vraćali da vide moja dela, da su ih doživeli kao likove iz grčke mitologije i da ih ja podsećam na skulptore iz doba renesanse. Sve to me obavezuje da ponovo dođem – kaže ovaj umetnik.

U svakom od gradova gde je izlagao ostao je neki od njegovih radova, ali posebno ga ispunjava radošću što je dramski pisac Duško Kovačević odabrao skulpturu Jelene Savojske, plemenite crnogorske princeze i poslednje kraljice Italije, da trajno krasi prostor foajea Zvezdara teatra.

– Njeno prisustvo u ovom pozorištu simbol je neraskidivih kulturnih veza između srpskog i crnogorskog naroda – istakao je na kraju Nikola Perović.