Уништени сан у логору Аушвиц

Позоришна сезона која је на измаку остаће упамћена и по искораку младог редитеља Марка Манојловића. Ове године Манојловић се на 54. Стеријином позорју у Новом Саду појављује са две представе. Драма „Лепет мојих плућних крила” аутора Угљеше Шајтинца, коју је Манојловић средином фебруара поставио на сцени Сомборског позоришта уврштена је у Селекцију националне драме и позоришта. У међувремену, млади редитељ ухватио се у коштац са драмом „Небески одред” Ђорђа Лебовића и Александра Обреновића која је прексиноћ премијерно изведена на 54. Стеријином позорју, у продукцији Стеријиног позорја и Југословенског драмског позоришта. Београдска премијера овог комада најављена је за јун на сцени „Љуба Тадић” ЈДП-а.

Драма „Небески одред”, да подсетимо, добила је прву награду за савремену домаћу драму која је први пут додељена на другом Стеријином позорју 1957. године. Радња комада тандема Лебовић–Обреновић дешава се у концентрационом логору смрти у Аушвицу. Марко Манојловић се студиозно припремао за рад на представи, а пуно му је, каже, помогла књига „Плакали смо без суза” Гидеона Грифа.

– „Небески одред” је јединствен комад. Читао сам га још као студент. Стално сам му се враћао и желео да га поставим на сцени. Поклопила се моја жеља са жељом ЈДП да ради тај комад. Тако је све кренуло. Прича прати судбину специјалног одреда у Аушвицу који је био сачињен од заробљеника, углавном Јевреја, који су помагали у кремирању. Актери ове драме су обични људи, стављени у ситуацију у којој,да би сачували живот, морају да учествују у злочину. Драма разматра питање да ли је, у борби за опстанак, могуће остати веран себи и својим принципима. Аушвиц нам је најчешће представљен као црно-бела слика са мноштвом људи. Ми желимо да га представимо из угла појединца, једног сна који је уништен – прича Манојловић и додаје:

– Тешко је поредити Аушвиц и то што се тамо десило са било чиме.

Као и сви младиљудиу овој земљи,стално сам принуђен да пристајем на разне ствари. И као и сви добро знам шта значи жртвовати део свог достојанства или својих вредности зато што живите у систему који вас, на одређени начин, на то приморава. Комад „Небески одред” је писан 1957. године. Много времена је прошло, али неке ствари се, на жалост, нису промениле. Неки људи нису ништа научили из Аушвица. Стално се дефинишемо према нечему, стално се стављају људи у неке целине, групе. Зато се трудим да се у овој представи не кријем.

Марко Манојловић у представи „Небески одред” бави се и темом кривице и питањима: Да ли може да постоји кривица у тренутку када ваш живот зависи од тога? Да ли некога можете третирати кривим ако је нешто радио под претњом смрћу?

– Занимљив је процес освајања психологије, структуре личности, унутар Аушвица. На шта се сведе човек, како се показује карактер у тим ситуацијама, како се игра стање човека без будућности? Овде не постоји воља, већ само реаговање на дату ситуацију. Где је та граница, да ли човек престаје да буде човек оног тренутка када изгуби вољу? – пита наш саговорник.

Глумачку екипу „Небеског одреда” чине: Миодраг Радовановић, Срђан Тимаров, Александар Ђурица, Никола Вујовић, Горан Шушљик, Зоран Цвијановић, Петар Бенчина, Небојша Миловановић, Предраг Ејдус, Тони Лауренчић и Милош Пјевач. Сценограф је Весна Штрбац, костимограф Лана Цвијановић, а композитор Влада Пејковић.

Манојловић припада млађој генерацији београдских редитеља. Факултет драмских уметности у Београду завршио је у класи професора Славенка Салетовића. Дебитовао је 2001. године као асистент редитељу Даријану Михајловићу на представи „Дантонова смрт”, после тога асистирао је Рахиму Бурхану, Јагошу Марковићу, Горчину Стојановићу, Јовану Ћирилову. На позоришним сценама Манојловић је до сада поставио неколико запажених комада. Представе „Смрт” и „Ноћ убица” режирао је у ЈДП-у, „Клопку” у Народном позоришту у Сомбору, „Три прасета ” у Позоришту „Бошко Буха”, „Покондирену тикву” у Народном позоришту у Кикинди, „Без маске” у Атељеу 212 , „Елинг” у Београдском драмском позоришту...